Bio je momak vica, jednog poteza koji bi beka slao da natoči bidon benzina na pumpi ispod stadiona Budućnosti, lucidni kreativac, ali i mrzovoljna primadona što se ne bi zalagala ni trčala sve dok se fudbal ne dokotrlja do njega i ne počne da mu se umiljava.
Bio je, na početku 21. veka, najgore čuvana tajna Crne Gore. Govorilo se o nekom malom koji je znao sve s loptom, i već tada je bilo onih – s pravom, ispostaviće se – dobrano opreznih na takve hvalospjeve.
Jer ako si potekao s ulica Podgorice, ako si prava baraba sposobna da zarola loptu i sakrije je od urokljivih pogleda protivnika, ako imaš fudbal u malom noktu desnog stopala i o tebe se otimaju beogradski velikani, a posebno Crvena zvezda, poređenja sa onim najvećim, Dejom, neumitna su koliko i julski žaropek.
Ali krile su se, u tim gradskim raspredanjima o novom Deju iz porodice, čijom limfom struji fudbal, sa džade koja Ulicom Slobode vodi do stadiona Pod Goricom, najmanje dve javne tajne: da talenat, sine, samo talenat, nikada nije dovoljan; i da taj mali, a zvao se Igor Burzanović, malo više voli druženje koje ne podrazumeva loptu, nego naočare na vr’ glave, dojč-kafu, kvote lokalne kladionice i maligane s aromom hmelja.
Ne znam je li posrijedi samo urbana legenda, ali Podgorica je prije deset i više godina bila sasvim dovoljno mali grad da bude istinita: navijači Budućnosti, Varvari, umijeli bi da dobrano naribaju igrača kojeg bi zatekli u „noćnom provodu“ (kakvo romantično vreme, a prije samo jedne decenije! Danas bi vrli navijači balkanskih klubova vjerovatno obrnuli turu svojim, hm, „ljubimcima“ i sjeli u separe s njima, da podijele kiblu!); pričalo se čak i da bi pao poneki šamar, mada je to već cikotićko-džentlmenski skrivano od radoznalih očiju javnosti, i svaki bi prestupnik već od sutradan pokorno naručivao kiselu vodu. U maloj čaši.
Svaki, sem Burza, koji je bio uporan na posve pogrešne načine i samo za pogrešne stvari.
Igor Burzanović nikada neće postati Dejo, pa ni Guzo Vujović – iz ovog ugla gledano, njegova karijera i život najviše će podsjećati na onu Anta Miročevića, koji će pravo iz Titograda odleteti na Ostrvo, gde će ga barabe u Šefild Vednzdeju naučiti da pije viski iz velike čaše, a pivo samo iz bureta – mada će sa tribina odzvanjati pjesma koja bi ga, 49 odsto u zbilji, 51 odsto u šali, nazivala Burzo Maradona.
Tada je, u špicu, s njim igrao i Milan Purović, kojeg će drugi navijački pokliči smjestiti negdje između Batistute i Pelea, pa je igranka bila kompletna…
Ali da je znao lopte – znao je. Bio je momak vica, jednog poteza koji bi beka slao da natoči bidon benzina na pumpi ispod stadiona Budućnosti, lucidni kreativac, ali i mrzovoljna primadona što se ne bi zalagala ni trčala sve dok se fudbal ne dokotrlja do njega i ne počne da mu se umiljava.
Zvezda, iz ove perspektive i zbog svoje istorije, jednostavno nije mogla da mu odoli. Uvijek u potrazi za nestalom, odbjeglom, mekanom „desetkom“, makar novim Rambom Petkovićem, onim igračem koji ume da miluje loptu i zbog kojeg se ne dolazi na “sjever”, nego i na “istok” i na “zapad”, i s tadašnjim predsjednikom kluba koji je u Igoru Burzanoviću pomalo vidio sebe – sve je bilo predodređeno.
Pa još kada je proleća 2005. sam pobijdio Zvezdu na Marakani na oduševljenje Varvara kojih je bilo dvijestotinak u onom boksu (crveno-bijeli su poveli, ali je do kraja Burzo dao dva gola) ispisnica mu se sama ispisivala, bilo je samo pitanje antidatiranja.
Eh, ono sa momkom jednog poteza – to, da znate, nije uvek kompliment. Posebno ako vas pamte i zapamte po jednom pogrešnom…
Igor Burzanović je mnogima koji ćemo tu utakmicu posmatrati sa onog najljepšeg mesta, stojeći sa istomišljenicima na crvenim stolicama, ostao sinonim za bol u želucu, prevrtanje očima i skretanje razgovora na neke druge, skroz nefudbalske teme.
Potez o kojem pričamo vidjeću tek posle, na usporenim snimcima koji nikada neće prestati da se vrte: poslednja prava šansa da Zvezda uđe u Ligu šampiona, revanš kvalifikacija protiv Rendžersa.
Prvi minut utakmice, dok tribine iz „rupe“ buše decibele sve do Konjarnika i Vračara, kada neko otpozadi, valjda Lukas, šalje dugačku loptu skroz naprijed, Kueljar se oklizne, i dugačkim koracima – rekli smo već da je on igrao samo kada bi dešavanja bila blizu njega – Burzanović pritrčava. Odigrava to isprva fudbalski, samo je smiri i namjesti se na desnu, i vidi Mekgregora kako se zalijeće u njega da mu skrati ugao.
Možete da gledate taj snimak iz poznog avgusta 2007. po milion puta – kao neki od nas – i da vam opet ne bude jasno: da li Burzanović u stvari pomisli na „male goliće“ ispred svoje zgrade u Podgorici, pa vrhuncem cinizma i šmeka želi da proturi Škotu tu loptu kroz noge? Što ga ne prebaci, pobogu? Ili se samo spetljao, ušeprtljao, utraljavio, prepao odgovornosti i u tom trenutku – a samo su mu 22 godine! – odrastao u igrača koji nikada neće biti veliki?
Možete da gledate i analizirate taj snimak po milion puta, da vidite čak i da je veliki Dejvid Vir napravio odstupnicu svom golmanu, te da je ta lopta i prošla, možda bi ga pogodila, pa ni tada ne bi bilo gola, i možete samo da se nervirate iznova i iznova…
U Burzovu odbranu, naravno, vjerovatno ni taj gol ne bi ništa promenio. Iako volimo navijački da mislimo da je to vododenica, trenutak koji menja sve, da bi Rendžersu ušao Dunav u uši, pa bi preporučenom poštom UEFA odmah poslala onu mušemu da je čitave jeseni tresu naša deca na centru Marakane, činjenica je da je Zvezda igrala očajno čitavog ljeta.
Nije bilo pravog špica kojem bi Burzo mogao da „protne“ onu njegovu loptu – to zasigurno nije bio Filip Đorđević, ni onda ni sada, a na klupi su, od „aduta“, bili samo Ernan Barkos i Milanko Rašković; sem Koromana i donekle Milijaša, to apsolutno nije bio tim koji je mogao da se nosi s bilo kim valjanim u Ligi šampiona – a Milorad Kosanović, nazdravlje njemu, nije imao ni koncepciju ni koncept.
Ubrzo će se sve srušiti kao kula od karata, Zvezda će upasti u stupor, letargiju i bolne, sušne, otrovne sezone, a zvezdaška će javnost naći krivca u lujenjom Crnogorcu koji nije umio da spakuje jednu mitsku loptu tamo ispod južne tribine stadiona…
Igor Burzanović nije bio kriv za to, ali jeste za sve ostalo.
Ako je do rane jeseni 2007. i bilo naznaka da bi on mogao da postane požrtvovanji, timski igrač, nova crveno-bijela „desetka“ koja ne bruka taj broj, sve nade su ubrzo nestale, i Maradoni nisu pomogli čak ni golovi na derbiju pa da promijeni način razmišljanja i, mnogo važnije, stil života.
Burzanović će uskoro početi da se ponaša kao uvrijeđena mlada, da se zalaže još manje na treninzima – ako je to uopšte bilo moguće – a kakva god da je Zvezda bila, to je i dalje bio klub koji je pamtio da je jedan Branko Stanković vratio s londonskog aerodroma najveće zvijezde, Savića i Pižona, samo zato što nisu obukli trenerke; i ko je sada taj Burzanović da se igra sa dresom i ganglijama navijača…
„Ja da još i trčim, igrao bih u Barseloni“, bila je jedna od izjava koje su mu se pripisivale; i bile istinite ili ne, dobro su ga opisale.
Na jednim od retkih YouTube klipova koji slave njegovo umijeće, u pozadini se čuje pesma „Pretty Fly“ od Offspring-a, sprdnja na temu ljudi koji hoće da budu nešto što nisu, sa stihovima koji, otprilike, kažu da je glavni antiheroj pjesme u svojoj glavi najveći. I samo u svojoj glavi. Sa strane sve izgleda mnogo drugačije. To vam je, u fudbalu, bio Igor Burzanović. Majstor bez pokrića.
Potcrtavao je to ne samo klupski, već i reprezentativni angažman: posle odličnog početka u selekciji Crne Gore (gol na prvoj zvaničnoj utakmici najmlađe evropske države), Burzanović je iz nje maltene otjeran, nakon što se sukobio sa kapitenom Mirkom Vučinićem. Mirko mu je zamjerio što se ne trudi i ne oznoji – a kada vam Mirko, poslednji jugoslovenski špic starog kova, kaže da ste lijeni, onda ste baš baš baš lijeni! – i nema ga u crvenom dresu već punih osam godina.
Sa boemštinom je, pričalo se, nastavio i posle Zvezde, iz koje će otići na neslavan način: prvo se posvađao sa Pižonom i sa Ivanom Adžićem, poslali su ga na pozajmicu u Budućnost, odakle će ga Stojković odvesti pravo u Japan, u Nagoju. Jedan Japanac koji je zbog Piksija zavoleo Srbiju, Beograd i Zvezdu, pa je često hodočastio Beogradom, kasnije će u samo jednoj rečenici sažeti utisak koji je na Dalekom istoku ostavio Crnogorac:
„Veri gud plejer, not vorking, tu mač bir.“
Vijest da je Igor Burzanović ponovo, po četvrti put, obukao dres Budućnosti, da se vratio kući nakon potucanja po Aziji (Japan, Kazahstan, Kina, čekao je i neki Tajland ili već neku drugu egzotično-nefudbalsku destinaciju), lecnula je pomalo sve navijače Zvezde, makar zbog one 52. sekunde meča iz avgusta 2007, natjerala ih da ponovo otkopaju davno zatomljene frustracije, tuge i bjesove, ali i da se zapitaju: Da li je Burzo mogao drugačije?
U suštini, nije. I pravo je čudo, u stvari, da je igrač tolike fudbalske inteligencije i tolike životne neinteligencije, sa vicom i čudom u nogama i sa promajom u cerebelumu, igrač ingenioznosti i frustracije, čak dogurao i dovde, da je bio na jedan šut, kroz noge Mekgregoru, do vječnosti i slavljenja krcate Marakane; da je uzeo i neke novce u Japanu…
Ne treba, ukratko, žaliti za njim i onim što je moglo biti, jer i nije moglo biti.
Ali još ima nade za Burzanovića.
Otkrićemo vam, na kraju, još jednu slabo čuvanu tajnu Podgorice: na onim istim ulicama, na onom istom stadionu, potekao je još jedan Burzo, još jedna „desetka“ samo, pričaju, pametnija i zrelija uprkos svojim godinama. Najmlađi brat fudbalske familije (Igorov stariji brat Goran takođe je igrao fudbal) zove se Marko Burzanović, ima samo 17 godina i sav talenat burazera, od kojeg će ovog proleća na terenu, nadamo se, učiti i kako treba i kako ne treba.
Pa da, možda, ko zna, u nekim novim kvalifikacijama neki novi Burzanović uradi ono što Maradona jedne paklene avgustovske večeri nije mogao.
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
