Nije rijedak primjer da ljubitelji sporta sa ovih prostora navijaju za evropske sportske velikane, ali čini se da su najdalje u organizaciji otišle pristalice Liverpula. Čovjek koji ih je ujedinio u Crnoj Gori i povezao sa kolegama sa prostora bivše Jugoslavije, kojima je zajednički imenitelj ljubav prema “redsima” je Podgoričanin Branko Vukoslavović. Koliko je sve otišlo daleko govori i podatak da se priprema i film na ovu temu.
“Ovaj naš “projekat” počeo je potpuno spontano. Nekoliko entuzijasta pozvalo je u goste, drugare sa fejsbuka, ne shvatajući da će to da preraste u ovo što sad se dešava. Već šesto okupljanje u kome je Zagreb, odnosno Hrvatska ,zaokružila jednu prelijepu priču ispričanu kroz svih šest bivših republika SFRJ-a.
Sve je počelo oko Liverpula, ali u međuvremenu ljudi su se maksimalno povezali , mnogo bolje se poznaju, druže se čak i van ovakvih okupljanja. Sastaju se na koncertima u regionu, čak neki odlaze na tudja drzavna okupljanja… Iskreno lično, više sam nego zadovoljan u kom pravcu i kojim intezitetom ovo raste i razvija se. Moze jedino da mi bude mnogo žao sto je ekonomska situacija u čitavom regionu mnogo loša pa ne možemo da okupimo ljudi koliko bi stvarno željeli. Mnogo ih je koji žele da dođu, ali im posao ili finansije ne dozvoljavaju. Mislim da tek onda broj ljudi na ovakvim okupljanjima bi bio impozantan. Zagreb je bio fenomenalan, posmatrajući sve prethodne propuste (ako ih je i bilo na prvom mjestu) moglo se doći do perfekcije. Bilo je oko 250 ljudi. Bio je i poseban program, fudbalski meč na kom smo bili podijeljeni po državama, pri čemu nas nije bilo dovoljno pa smo morali da pomažemo ostalima. Tu je bila i tombola u kojoj se dijele nagrade u vidu dresova, majica, ali i prikupljaju sredstva za pomoć porodicama socijalno najugroženijih. Takođe, domaćini su se potrudili da se na kraju večeri sve začini nastupom nekog lokalnog benda, koji bi još dodatno podgrijao atmosferu”, rekao je Vukoslavović na početku razgovora za CdM.
Priču navijača Liverpula zaljubljenici u taj klub odlučili su da prenesu i na filmsko platno.
“Naš veliki prijatelj i navijač Predrag Ličina, koji je i režiser, htio je nekako da ovjekovječi ovu našu ideju kroz film. Kada su se sve kockice posložile (pronašla sredstva, sponzori), dogovorili smo se da bude snimano okupljanje u Zagrebu, tako da će ići dokumentarac najvjerovanije iz dva dijela od po pola sata, a radiće se u produkciji VICE-a.”
Ljubav prema klubu sa “Enfilda” spojila je mnogo pristalica iz svih zemalja bivše Jugoslavije.
“Liverpulova priča, na ovim prostorima kreće iz Sarajeva, koje je prvo uputilo poziv i započelo sve ovo. Na čelu sa ljudima kao sto su Darko Amidža Jeftić, Mirza Efendić i Mahir Kalota, koji nijesu ni slutili da započinju druženje koje ima potencijal da bude za čitav život jer nema nikakvih nacionalnih, vjerskih ili bilo kakvih drugih podjela. Gledajući posljednjih nekoliko sezona, mnogo smo zadovoljni kako raste broj navijača Liverpula i pored toga što rezultati nijesu na nekadašnjem nivou.”
Vukoslavović je imao i privilegiju da svoje ljubimce u skoro 20 navrata uživo gleda na “Enfild roudu”.
“Život je čudo, a za neke stvari jednostavno morate imati i malo sreće. Amaterski se bavim grafičkim dizajnom, tako da sam dosta radio printove za zastave, majice, logoe, koji su dospijevali do navijača Liverpula i njima su se jako dopali, čak je i klub objavljivao neke moje radove. Nakon toga momak kog sam upoznao na društvenim mrežama, Gaz Evans, mi je otvorio fejsbuk stranicu na kojoj me prati 75 hiljada ljud. Sve sam to radio iz čiste ljubavi, ali su oni željeli da mi se oduže pa sam dobio pozive da dođem u goste. Obezbjeđivali su mi karte za mečeve, smještaj i bukvalno sve što mi treba. Upoznao sam ogroman broj ljudi, kod mnogih sam uvijek dobrodošao, naročito kod Poljaka koji već dugo žive u Liverpulu. Tu su Monia, Sandra, Lukas,Rado, Kuba. Moram pomenuti i Vinija Kuka koji mi je postao veliki prijatelj, kao i njegova porodica, a upoznali smo se zanimljivo kada sam išao da pratim našu reprezetaciju na gostovanju Engleskoj.”
Jedna priča će ipak ostati upamćena za cio život. Glavni akteri su Branko i legendarni kapiten Liverpula Stiven Džerard.
“Poznanstvo sa Lukasom Kalusom omogućilo mi je da upoznam Liverpul, kao grad, ali i Melvud, trening centar voljenog kluba. Još dok je Rodžers bio trener, a i sada kada je tu Klop, tamo uvijek nekog ima, jer igrači treniraju ponekad čak i tri puta. Posebna sjećanja imam iz aprila 2015. tada je Džerard najavio odlazak. San svakog navijača Liverpula je da bude u aprilu u tom gradu, zato što je u to vrijeme komemoracija za nastradale na Hilsbro stadionu. Taj april 2015. sam iskoristio da napravim zastavu za kapitena kao znak pažnje. Dolazio sam skoro svakog dana, uglavnom sa velikim brojem Poljaka kojima sam, zanimljivo, ovog puta ja bio vodič. Dolazili smo uzaludno desetak dana, ostali su odustali, ali ja sam i dalje bio tu u trening kampu. Kako sam u medjuvremenu nabavio kartu za polufinale kupa protiv Aston Vile na Vembliju tog dana je bila poslednja šansa, jer je valjalo putovati za London a onda iz Londona za Podgoricu. Čak u jednom momentu pri kraju dana razmišljao sam odustati i krenuo ka gradu, ali me nekoliko navijača zaustavilo i objasnilo da je možda bolje da se preselimo na tri kilometra udaljenu raskrsnicu koja je bila manje prometna, a na koju Džerard mora proći. Tako sam u učinio, sto se ispostavilo kao pun pogodak. Kada me je vidio sa raširenom zastavom odmah je ukočio i tu smo kratko popričali, objasnio sam mu sta hoću i prihvatio je moj poklon. Mislio sam da će nakon toga zastava biti potpuno zaboravljena u gepeku od auta ili nekom ćošku od ormara. Međutim, na njegovoj oproštajnoj utakmici na Enfildu, kada sam vidio da Aleks Kjuran, njegova supruga, bukvalno maše sa mojim radom, bio sam van sebe. Telefon se usijao od poziva iz Engleske….mnogo ljudi je prepoznalo moj rad I istog momenta počeli su zvati da me jave vijest”, u jednom dahu nam je ispričao Vukoslavović.
Pored priče sa Džerardom, ništa manje zanimljiva nije ni ona vezana sa Jana Burkea, čovjeka kom je otac tragično izgubio život navijajući za voljeni klub.
“Ove godine sam napravio novi baner koji sam htio nositi za poslednju Hilsbro komemoraciju koja se odrzavala na Enfildu. Jedan od mojih velikih prijatelja, iz Šefilda, Jan Burke, koji je izgubio oca u nesreći, kada je vidio zastavu bukvalno se zaljubio. Bez razmišljanja sam mu je ostavio kao poklon. Na dan komemoracije on je bio dolje na terenu sa ostalim porodicama žrtava, a ja na tribini sa svojim drugovima. U jednom momentu vidio sam Jana kako izlazi na travu i sa još jednim članom porodica širi parče tekstila. Nije mi ni na kraju pameti bila njegova ideja, niti mi je išta nagovijestio. Kada je raširio moji su se drugari okrenuli ka meni I pitali “Je li ovo tvoja zastava?”, ja sam sjedio potpuno zamrznut. Teško da vam mogu opisati osjećaj kada je išao od tribine do tribine, a 20 hiljada ljudi aplaudira gromoglasno i imate osjećaj da aplaudiraju baš vašoj zastavi. Blago rečeno nestvarno. Jedini snimak koji imam napravila su mi dva Poljaka jer sam bio potpuno zatečen, nisam stigao ni aparat da upalim. Moje zastave su obiljezile dva veoma vazna događaja u skorijoj istoriji Liverpula. Posljednja Džerardova utakmica i posljednja Hilzbro komemoracija na Enfildu. Neprocjenjivo”, poručio je na kraju Branko Vukoslavović.
