Stefan Savić će večeras imati jedan od najvećih izazova u karijeri – biće komandant odbrane Atletika u duelu sa Liverpulom i protiv zastrašujućeg trija Salah – Mane – Firmino.
U opširnom razgovoru za španski “El Mundo”, Savić je govorio o utakmicama sa šampionom Evrope, ali i o temama koje nisu vezane za samo sport.
“Mi smo tim koji nikada ne odustaje. Uvijek smo se takmičili sa najvećim. Možda nismo u tako snažnom momentu, ali ne mislim da su oni mirni. Oni znaju da smo težak rival svima”, rekao je Savić o meču sa Liverpulom.
Predstavljen kao ratnik i žestoki borac, Savić je objasnio zašto na ruci ima tetovažu ratnika iz Sparte, uz natpis “Ja sam gospodar svoje sudbine”.
“Ako bih mogao da biram u kojem periodu bih volio da živim, onda bi izabrao da sam makar godinu mogao da živim u Sparti. Oni su bili pravi ratnici, a moj stil igranja je ratnički. Nikada se ne predajem. Volim tetovaže. A volim i filmove. Imam i teovažu mape Evrope, kao i tetovažu sa emotivnom porukom posvećenom mom ocu koji nažalost više nije živ. I uradiću ih još, neću se zaustaviti na ovima”, kazao je Savić.
Savić je rođen 1991. godine, kada je počeo rat na prostorima bivše Jugoslavije. Na pitanje koliko je taj sukob uticao na njega, odgovorio je:
“Ne sjećam se mnogo tih ratova jer sam bio baš mali. Ali znam šta se dešavalo, kada sam postao svjestan toga, osjećala se tenzija. Crna Gora skoro da i nije učestvovala u ratovima. Tačnije, najmanje je učestvovala, ali su ljudi dugo poslije toga bili utučeni. Srećom, malo po malo i neke stvari se zaboravljaju. Sport je mnogo pomogao da se ljudi opet sprijatelje. Usijano okruženje se polako hladi i stvari dolaze na svoje mjesto. Treba da imamo dobre odnose jer smo komšije i nije bitno ko odakle dolazi. Ljudi su važni, a ne zastave”.
Na referendumu 2006. godine, Crna Gora se odvojila od Srbije. Da li živite bolje, pitao je Savića novinar “El Munda”.
“Nezavisnost Crne Gore je bila važna, ali najbolje od svega je što je sve prošlo mirno. Srbija je zemlja u kojoj sam se afirmisao kao fudbaler, majka mi je iz Srbije i imam rodbinu tamo. Zato mi je bilo mnogo bitno što je odvajanje prošlo mirno”, kazao je Savić.
U Atletiku su igrači sa eks-Ju prostora – pored Savića, tu su Oblak (Slovenija), Vrsaljko (Hrvatska) i Šaponjić (Srbija).
“Samo nam fali neko iz Bosne (smijeh)… Dobro smo prijatelji i pomažemo jedni drugima. Uvijek se trudim da budem od pomoći našim ljudima. Sport uvijek treba da bude iznad politike”.
Njegov najbolji prijatelj je Jan Oblak.
“Odlično se razumijemo od prvog dana. Saigrači smo pet godina i postali smo jako dobri prijatelji”, kaže Savić.
Na konstataciju da španski jezik govori kao da je rođen u Madridu, Savić kaže:
“Naučio sam španski slušajući ljude. Bez časova ili nečeg sličnog. Takođe, znao sam italijanski i to mi je pomoglo. Svakodnevni razgovori sa ljudima su najbolje lekcije. Kada nešto ne razumijem, baš se unervozim. Važno je naučiti jezik kada dođeš u drugu zemlju i pokušavaš da se prilagodiš. Sve je onda lakše”, rekao je Savić.
U Atletiko je došao prije pet godina, kod Simeonea je izrastao u jednog od najboljih defanzivaca u Španiji, sa visokom reputacijom u Evropi.
“Pomogao mi je da sazrim. U defanzivnom smislu i načinu pogleda na fudbal. Kod njega sam naučio da moraš da igraš onako kako treniraš. Taj entuzijazam mi je pomogao da sazrim”, kazao je Savić, koji je kao idola u djetinjstvu izdvojio Alesandra Nestu.
“Kada sam bio dijete, počeo sam da navijam za Milan kao i većina Crnogoraca. Zbog Dejana Savićevića koji je najbolji crnogorski igrač svih vremena. U to vreme smo navijali i za Peđu Mijatovića koji je bio u Realu, pa u Fiorentini, pratili smo i Vučinića, sa kojim sam igrao kasnije… Najviše smo gledali Seriju A, a Nesta mi je bio uzor”.
