Miodrag Božović. Grof. Solidan igrač, a vrhunski trener. Igrači i publika ga obožavaju, sa novinarima se sukobljava. Trenutno, vjerovatno najveća zvijezda srpskog fudbala. A, njegova Zvezda je ušla u istoriju. Šta je to čime se izdvaja od drugih, u moru trenera koji su kao preslikani?
Dugo se takav trener nije pojavio na našem fudbalskom nebu. Van svakog šablona, čije se izjave prepričavaju danima, jer u njegovom rečniku ne postoje fraze.
“Pokazali smo karakter. Igrali smo koliko nam je rival dozvolio. Ostavili smo srce na terenu. Dali smo 110 odsto mogućnosti, ali nismo imali sreće. Okrećemo se narednom meču”, i brojne druge izlizane rečenice od Božovića nikada neće čuti. Uvek će biti iskren i nazvati stvari pravim imenom.
Kao da je bezbroj ličnosti sačinjeno u jednoj ovog 47-godišnjeg stručnjaka.
Voljeli ga ili ne, ima rezultate koji su za svako poštovanje. Grof će ostati upisan u istoriji crveno-bijelih kao predvodnik generacije koja je ostvarila rekordnih 18 prvenstvenih pobjeda zaredom. Kao nijedna Zvezdina ekipa pre njih, a ta granica može još da se pomjeri. Jer, kako igraju Grujić, Katai, Srnić, Vijeira, Plavšić i ostali, čini se da je Božović od njih napravio osnovu tima za velika djela.
Mnogi će reći da se trenutno igra najljepši fudbal na “Marakani” još od početka devedesetih i čuvene generacije koja je pokorila Evropu i svijet. Naravno, nisu za porediti, ali opet se na našem najvećem stadionu igra fudbal. Tačno tako – igra. Napadački, za gol više, za dribling, dodadavanje od noge do noge, mreža se trese iz uigranih akcija, pa je i publika očarana. Nema nabijanja lopte što dalje od odbrane, dubinskih lopti do iznemoglosti, nema bunkera. Grofova Zvezda se igra. Bar u Srbiji za sada.
Ali, ne može sve da bude savršeno. Grofovski maniri nisu uvijek bili u prvom planu, već i neka druga strana njegove ličnosti. Znao je Božović da pljuje rijaliti programe, a onda da isti napravi od svoje konferencije.
Vrlo je osjetljiv na kritiku – ne trpi je, pa vređa novinare bez pardona. Jasno je da je nezgodne naravi. Grofa nismo vidjeli, ali nadimak Grof obavezuje ga više nego da je zaista plave krvi. Jer se nadimak “zarađuje” tokom života, a ne stiče rođenjem. Zato treba da ga opravda ponašanjem na svakom koraku.
U mnogome podseća i na Žozea Murinja. Ne toliko po shvatanju fudbala, jer insistira na napadačkoj igri, koliko po karakteru. Te crte pobednika buntovnika, da se bude svojstven i drugačiji, koje remete mir i prave kreativni haos.
Ali, jasno je da mnoge stvari svjesno radi. Kao da sav pritisak i pažnju privlači na sebe, kako bi njegovi puleni mogli da nesmetano se igraju i budu fokusirani samo na teren. Jer, para u klubu nema, plate kasne, a atmosfera je nikad bolja. O rezultatima je već mnogo toga rečeno. Zato jeste šmeker, ali nezgodne naravi. Igrači ga obožavaju i ističu kako je sve njegova zasluga, publiku baca u trans i kada zaradi isključenje i neosporno je uneo neverovatnu energiju među crveno-bijele.
Do ostvarenja sna i Zvezde, kako dresa tako i klupe, Božovića je vodio dug put. Mojkovačko dijete, najmlađe u petočlanoj porodici sanjalo je da se nađe na “Marakani” dok je jurilo za loptom terenom FK Brskovo. Selidba u Podgoricu, tadašnji Titograd odlukom pokojnog oca Ratka, bila je pun pogodak, iako je žalio za društvom u rodnom gradu.
Igranje u Budućnosti bilo mu je karta za Beograd, “Marakanu” i ispunjenje životne želje. Crveno-bijeli dres je nosio od 1992. do 1994. godine, za neke premalo – 52 utakmice. Za njega više nego dovoljno da se zauvek uvuče “delijama” pod kožu.
Odlučio je da igra 96. večiti derbi, 30. aprila 1994. samo tri dana nakon što mu je otac Ratko preminuo. Napravio je grešku kod gola Partizana, ali mu to niko nije zamerio. Naprotiv, nije bilo zvižduka, već ovacija za svaki Božovićev kontakt sa loptom. Bila je to ljubav sa “delijama” koja je dolaskom na klupu dobila poseban pečat.
Nakon te sezone, dok su saigrači poput Mihajlovića i Prosinečkog odlazili u vodeće evropske klubove, Grofa je put odveo u Indoneziju. U Zvezdi je zarađivao 25.000 dolara godišnje, a tamo 12 puta više!
Tamo je stekao dragocjeno iskustvo pored saigrača kakvi su legendarni Kamerunac Rože Mila ili čuveni Argentinac Mario Kempes. Za boravak u Indoneziji postoji i andegdota. Njegova ekipa Pelit Džaja morala je da izgubi utakmicu, sudija je učinio sve da se to dogodi. Dugo je rezultat bio 1:1, svirao je sve i svašta, a skoro dva metra visokom Božoviću “pukao je film”. Uhvatio ga je za vrat i jedva pustio pre nego što je prenaglio. Od tog trenutka više nikad u karijeri nije imao sukob sa sudijama. Dosuđen je penal koji je promašen i ostalo je 1:1, a on i saigrači su uz ogromno obezbeđenje policije, jedan po jedan taksijem napustili stadion.
Relativno skromnu igračku karijeru je još gradio na Kipru, u Holandiji (RKC Valvajk i Rozendal) i Japanu, i završio je u 30. godini.
Solidan igrač pretvorio se u vrhunskog trenera. Tada mršav i vižljast, sada sa viškom kilograma, problemima sa leđima, britkim jezikom i ogromnim znanjem.
Počeo je tiho u FK Beograd, pa kao pomoćnik na Kipru, a od 2002. kreće uspon. Svojim neponovljivim šarmom i znanjem “kupio” je sve kao trener čačanskog Borca, na čijoj klupi je sedeo u tri navrata, od 2002. do 2003, u sezoni 2005/2006 i 2007. godine. Vodio ga je do istorijskog šestog mjesta na tabeli, što je najbolji plasman Čačana na tabeli. Sezonu ranije predvodio je podgoričku Budućnost i postao viceprvak Crne Gore.
Između dva mandata u Borcu i perioda na klupi Budućnosti, trenerski zanat “pekao” je i u Hajduku sa Liona u sezoni 2003/2004. U taj klub doveo ga je Bjelopoljac Puta Popović. Potom je vodio Beograd sa Karaburme i Obilić.
Od Borca je napravio klub koji može da se nosi sa svima u Srbiji, od Budućnosti pretendenta na titulu (sezonu kasnije sa Podgoričanima titulu je osvojio Branko Sosa Babić), što mu je trasiralo put ka Rusiji i potpunom dokazivanju. Čak sedam godina radio je u zemlji u kojoj je stekao nevjerovatno poštovanje. Cenili su ga na svakom koraku i klubovi su se “tukli” za njegov potpis. A Grof je odlično znao šta radi u svakom trenutku.
Preuzeo je tada maleni Amkar 2008, postavio ga na noge i odmah napravio uspeh. Prvi put u klupskoj istoriji ga je uveo u Ligu Evrope. Vodio je FK Moskva kome je udahnuo život, te Dinamo iz Moskve, na kratko se vratio u Amkar, da bi od 2012. do 2014. doživio blistave trenutke sa Rostovom sa kojim je osvojio Kup Rusije.
Potpuno se afirmisao na istočnoj fudbalskoj mapi, da je logična bila selidba u srce evropske elite. Ipak, kod njega mnogo toga nije logično, pa tako ni dalji izbor. Unosne ponude, cifre od kojih boli glava, ništa ga nije tako nevjerovatno privuklo…
Jednu sezonu je proveo u moskovskoj Lokomotivi i onda je usledio poziv koji je toliko čekao. Zvala ga je njegova Zvezda, čija je želja dugo bio, kockice su se konačno složile ljeta ove godine i euforija je mogla da počne. Crveno-bijeli su dobili trenera kakvog dugo nisu imali, uz svo poštovanje prema njegovim prethodnicima.
Grofova Zvezda gazi sve pred sobom, pomjera granice i ruši rekorde. Grof je veliki u pobjedi, uvijek spreman za šalu, ali mora da bude i u porazu.
Može da bude mnogo više od toga da napada novinara posle 1:5 u Kupu, pa da se pamti po lijepim stvarima. Kao što su rezultati i maniri – držanje kišobrana reporterki tokom pljuska prilikom davanja izjave. Uvijek je znao sa damama.
Znao je da vuče prave poteze kada želi, kada mu je stalo, a desi se i po neki neopravdani izlet u ofsajd. Pamtiće se da je Ugu Vijeiri, na čijem dolasku je toliko insistirao, rekao da će mu sam davati platu ako bude kasnila nekoliko mjeseci.
Sada je taj Portugalac najbolji strijelac Superlige sa 13 golova – Božovićev bingo. Neka Ugo trese mreže, Gruja pleše i zaluđuje evropske velikane, Katai biciklicom izaziva “eksploziju” na Marakani, djeca stasavaju i sanjaju da vrate klub na šampionske staze, a Grof neka bude Grof. I u pobjedi i u porazu.
Blic.rs
