Fudbalski praznik poslije punih 10 godina – ovaj termin je zaživio pod Goricom kada je u pitanju klupski fudbal. Grad se probudio, stadion se tresao od huka Varvara i na kraju je samo nedostajao rezultat, ili barem taj jedan gol koji bi izazvao tektonske pokrete u Podgorici…
Budućnost nije napravila čudo, “plavi” nijesu pobijedili Partizan (0:0), porazom 2:0 u Beogradu eliminisani su iz kvalifikacija Lige šampiona, umrli su muški u utorak veče pod Goricom, preznojili prvaka Srbije i ostali da žale…Ali, ne zbog revanša, već Beograda i to drugog poluvremena, jedinog dijela utakmice u kojem je Partizan u ova četiri poluvremena bio bolji rival.
I na kraju, Budućnost nije ni bolja ekipa od Partizana pobjedu je u Podgorici zaslužila, prolaz možda ne, ali je srušila dežurne pesimiste i kritičare koji su je na nekadašnjem stadionu JNA-a ispratili sa pet golova, a pod Goricom najavljivali lakši trening “crno-bijelih”
U atmosferi koja se ne pamti decenijama, zapravo od duela sa splitskim Hajdukom, krcatim tribinama, žurci Varvara, besprekorno organizovanom utakmicom dokazano je da razlike u crnogorskom i srpskom fudbalu ima, ali ona nije kilometarska…Sa ovakvim timom Budućnosti (bez namjere da se neko od igrača uvrijedi) iz sadašnje situacije Dragan Kažić je izvukao maksimum, ako ne i više od toga. Zato mu i treba dati vremena…
Meč sa Partizanom će se prepričavati, kao i šanse Miljana Vlaisavljevića, Darka Nikača i Filipa Mitrovića koji su mogli totalno da ožive revanš, ali Budućnost mora da živi poslije kvalifikacija Lige šampiona zato što je tek čeka Sizifov posao. Niko nije očekivao od “plavih” da eliminišu šampiona Srbije, ali navijači se i te kako nadaju i samo će priznati odbranu titule koja u ovom trenutku izgleda miljama daleko…
Zašto? Zato što je Budućnost na papiru trenutno treća ekipa u Crnoj Gori i to uz neki maksimum, zato što su otišli nosioci igre (Đalović, Vujović, Raičković, Vukčević, Radunović, Vušurović), zato što povrede Raičevića i novajlila Koree i Ristovića zadaju glavobolje, zato što je jednostavno rečeno kvalitet ovog tima daleko iza onog koji je pod komandom palicom Miodraga Vukotića na kraju (jedva) osvojio titulu…
Dakle, “plavi” se nakon evropske avanture vraćaju u surovu realnost u kojoj ih, prije svega, čeka znatno oskudnija podrška i interesovanje na tribinama, te i te kako ozbiljni pretedentni koji će gledati da im otmu šampionski lovor poput odlične Mladosti, jakog Rudara, nezgodne Sutjeske, a moraju se apostrofirati i pojačane ekipe Grblja i Iskre. Vrijeme ističe, prvenstvo kreće 5. avgusta a pojačanja su neophodna i to bukvalno u svakoj liniji tima, ako se zna da je na izlaznim vratima još jedan fudbaler od velike važnosti za igru Budućnosti DeniHočko (blizu odlaska u portugalski Famalikao).
Vladimir Jovović, Marko Vukčević, Blažo Igumanović, Nikola Sekulić i Vasko Kalezić su neki od igrača na koje je uprava «plavih» bacila udicu, svježa lica, kvalitetni igrači su neophodni Budućnosti…
Jer u utorak je igralo srce, srcem možete da pobijedite, ali se srce umori, kvalitet donosi rezultat, a Budućnost ga (trenutno) nema za odbranu šampionskog trona…
