Jedan od najboljih mladih golmana sa ovih prostora, Nebojša Simić (23), ima odličnu sezonu u dresu švedskog Kristijanštada.
Simpatični švedski klub napravio je par iznenađenja u grupnoj fazi EHF Lige šampiona pobedivši Rajn Nekar Leven i remizirajući sa Vive Tauron Kielceom, pa iako je blizu eliminacije u preliminarnoj fazi, promenio je mišljenje rukometne Evrope o kvalitetu klupskog rukometa u ovoj skandinavskoj zemlji.
Razgovarali smo o sve po malo, sa momkom koji je karijeru započeo u cetinjskom Lovćenu. O odlasku u Švedsku, velikim ambicijama koje ima, nepozivanju u reprezentaciju Crne Gore…
– Uvijek sam vjerovao u sebe i da posedujem kvalitet. Bila mi je samo potrebna šansa to da dokažem. Dolazeći u Kristijanštad, odbio sam mnogo bolji finansijski ugovor, ali želeo sam da igram EHF Ligu šampiona. Osetio sam da je pravi trenutak. Nisam znao šta da očekujem, ali kada pogledam unazad, odradio sam par kvalitetnih utakmica u Ligi šampiona što mi daje još veće samopouzdanje. Ono mi nikada nije ni falilo.
Da li je plasman u TOP 16 nemoguća misija, s obzirom da ste dva boda iza Monpeljea, i imate težak raspored? Idete u Skoplje (subota 17.30)…
– Iskreno i jeste. Sami sebi smo zakomplikovali život. Imali smo priliku da rešimo sve posle pobede nad RNL, ali smo prokockali to protiv Monpeljea, gde smo vodili tri razlike deset minuta pre kraja. Promašili smo napad za remi, to nam je bila velika šansa. U Skoplju nemamo šta da tražimo. Oni su još motivisaniji nakon poraza od Rajn Nekar Levena. Odigraće dobro pred svojim navijačima, a mi izuzev Barselone nismo bili u mogućnosti nikome da pripretimo na strani. Ako postoji neka šansa, lakše će nam biti protiv Barselone kući, nego sa Vardarom u Skoplju. U Blaugrani smo izgubili u poslednja tri minuta, a kući igramo dobro. Dva puta smo gubili sa golom razlike, jedino nas je Vardar lakše dobio. Šanse za prolaz su minimalne.
Klub deluje skladno, „narandžasta armija“ na tribinama je velika, dvorana lepa, gradić na pravom mestu…
– Sve je veoma organizovano. Imamo prelepu arenu i odlične uslove za rad. Ovo je pravi rukometni grad, ima 60.000 stanovnika, čist, uredan, stvarno je super za život. Ovde su ljudi veliki rukometni fanatici, uvek je 5.000 na tribinama, uvek se traži karta više, izuzetno je teško ući u halu za domaće derbije i Ligu šampiona. Navijači su super, bučni su, mnogo vole klub. Povezani smo sa navijačima kroz stalna organizovana druženja. Non-stop smo u interakciji, radimo sa decom. Kada smo u gradu, kao da smo filmske zvezde. Svako te zaustavlja, želi da priča, sliku. Mnoga vrata se otvaraju kada kažeš da igraš za IFK Kristijanštad.
Povratak Frederika Petersena u Malme, pa Kima Andersona u Ištad , sugeriše da će Švedska dobiti mnogo jaču ligu u budućnosti…
– U Švedskoj može samo na bolje. Sistem, ne samo oko rukometa, već i oko svih stvari, baziran na planu i projektu. Nisu pohlepni, strpljivi su. Ne žele sve odmah i sada. Gledaju širu sliku, planiraju na 10 godina. Ovde klubovi dosta forsiraju igrače iz svojih škola. Mnogo se posvećuje pažnje mlađih kategorijama, neverovatno kako je sve organizovano. Deca od 10 godina su non stop u turnirima, takmičenjima. Iz toga se stvaraju igrači. Imaju sedam liga, prvu, drugu i pet divizija. Fudbal i hokej su mnogo više cenjeni. Može se reći da smo treći sport. Kada je finale švedske lige, zna da dođe po 10-12.000 navijača. Malme je zadržao Petersona, tu je i Zoran Roganović. Malme će napraviti ekipu da se bori za titulu, ako ostvare sve što su planirali oko transfera. Sponzor iz Kuvajta je ušao sa više sredstava. Ove godine je mnogo velika razlika između nas i drugih ekipa. Imamo 21 pobedu i jedan poraz. Nije nam se pobeda dovodila u pitanje u mnogo utakmica. Liga je za nas ispod nivoa. Nemamo teških utakmica, derbija, osećamo se sigurno. Nismo ozbiljno shvatili Hamarbi i izgubili meč. Velika je stvar što je Švedska dobila direktno mesto u EHF Ligi šampiona. To je podsticaj i za sponzore. U budućnosti se može očekivati dosta od Švedske i švedskog rukometa na tom nivou.
Koliko teško je bilo preživeti prve godine u inostranstvu. Mlad igrač, a još i golman…
– Izuzetno dobro pitanje i hvala što ga postavljaš. Ljudi, treneri, ne vide težinu koju nose mladi igrači, posebno, mladi golmani. Izuzetno je teško biti mladi golman i očekivati da ti neko veruje i pruži šansu. Nema mnogo hrabrih trenera na ovom svetu koji će reći „uđi“ i stati iza tebe. Za mene je to tužna stvar. Dosta mladih golmana mogu da se nose sa tim. Mnogi su se i pokazali, vidite u dosta velikih ekipa ima takvih primera. Sa 19 godina sam napustio Lovćen i otišao u švedskog drugoligaša H43. Imali smo odličnu ekipu za koju se znalo da će ući u prvu ligu. Otišao sam da igram sa svojim velikim prijateljem Zoranom Roganovićem, koji mi je dosta pomogao oko svega, oko ugovora i privikavanja. Ništa mi nije falilo, kao da sam bio kod kuće. Na tome ću mu uvek biti zahvalan. Neće svako da vam pomogne u životu, ali Zoran se stvarno potrudio – kaže Nebojša i dodaje:
– U tom drugarskom ambijentu sa još par igrača sa Balkana, osećao sam se dobro i branio izuzetno. Dogovor je bio da, ako uđemo u prvu ligu, dobijam bolji ugovor. Došao sam u situaciju, da iako sam bio zvanično najbolji igrač ekipe, klub potpisuje novog – starijeg golmana sa kojim bi trebalo da delim minutažu. Napravio sam riskantan potez, raskinuo ugovor na svoju štetu. Nisu ispoštovali dogovor. Kod mene mora da bude čisto i pošteno. Ne želim da se ogrešim o ljude, čak i kada se oni ogreše od mene. Bio je to težak period. Neće mnogo prvoligaša da uzme golmana iz druge lige. Na sreću, dobio sam poziv od Lugija i Malmea. Izabrao sam Malme, Magnus Anderson je bio tamo. Izuzetno dobar trener, pored Pere Miloševića, najbolji sa kojim sam radio u karijeri.
Detalj iz Malmea govori o veri u sopstvene sposobnosti…
– Sastanak je išao svojim tokom, a onda sam Magnusu rekao „pokidati za vas“. „Treniraću kao lud, a igraću utakmice još bolje. Verujte u mene, a ja ću vam vratiti i neću izneveriti“. Posle tri dana me je zvao i rekao „Nisam baš bio za to da dođeš, ali mi se mnogo svidela energija na sastanku. Hajde da probamo“. Došao sam kao drugi golman, ali u pripremnom periodu, kolega već nije mogao da se nosi samnom. Skinuo sam svakome 20 lopti, tako da sam dobio šansu na početku lige i počeo da nosim ekipu. Magnus je odličan trener, imali smo finu odbranu. Sa njim smo mogli da uzmemo titulu, ali smo nekompletni izgubili od budućeg šampiona Alingsosa u pet mečeva plej-ofa. Posle odlaska Andersona, promenili smo trenera, u drugoj sezoni izgubili na startu plej-ofa od Alingsosa 3:0.
Zatim je došlo vrijeme i za Kristijanštad…
– Želio sam da igram Ligu šampiona u najboljoj ekipi u Švedskoj. To se obistinilo. Prihvatio sam dosta lošiju finansijsku ponudu u odnosu na ostale, zbog igranja na velikoj sceni. Nije sve u novcu, barem ne na početku kada se probijaš. Mnogo sam srećan ovdje.
Da li si balkanski ili skandinavski golman? Kojoj školi pripadaš…
– Ja sam balkanski stil golmana. Poštujem njihovu školu, prihvatam stvari koje su korisne, ali naša škola je zakon. Balkanski stil je nepredvidljiv. Oni vole da lete po golu, da skaču. To nije za mene, idem na postavljanje, čekanje na šut. Ne verujem preterano svom bloku i odbrani. Tako branim. Dosta igrača gledaju da zavrnu preko bloka, to golmani ne očekuju. Šveđani dosta veruju i poštuju blok. Što se samo reakcije tiče, brži su od Balkanaca, ali ne umeju da se dobro postave, da sačekaju malo na šut, vole da reaguju na prvi trzaj. Fali im staloženost. Imam nekih malih švedskih elemenata, ali veoma malo.
Nema te u reprezentaciji. Ljubomir Obradović je podmladio crnogorski nacionaln tim, tu je plejada sjajnih „klinaca“ poput Borozana, Čavora, Lipovine, ali je stao kada je u pitanju pozicija golmana.
– Nemam šta da kažem što već nisam. Sama činjenica čudi trenere kao što je Veselin Vujović, koji mi je to rekao prošlog ljeta na kampu u Budvi, pomenuvši i Stevana Vujovića. Kada to čudi i jednog Pera Miloševića, jednog Olu Lindgrena, kada čudi bezbroj rukometnih stručnjaka, nemam šta više da kažem. Ne znam u čemu je problem. Nisam se svađao ni sa kim. Radio sam svoj posao najbolje što mogu. Selektor misli da to nije dovoljno dobro. Očigledno je da me nema. Ne odgovara mu moj stil ili nešto drugo, ili je u pitanju tvrdoglavost, pa što više ljudi pominje to, to njega više odbija da me pozove. Ako ne budem igrao baraž sa Rusima u junu, to bi bilo dve godine od kako nisam branio. U godinama sam kada mi je reprezentacija potrebna da se dokažem i pokažem. Veoma sam razočaran.
– Nije mi problem da sjedim na klupi, ako je neko bolji od mene. Volim da stavljam stvari na papir. Ako sam toliko gori, da sam čak četvrti, peti golman reprezentacije, onda dobro. Međutim, ako se pogleda realno, u najgorem slučaju sam drugi, a u najboljem, biću neskroman, prvi.
Gdje sebe vidiš za pet godina?
– Vidim sebe kao prvog golmana u prvih pet ekipa u Evropi. To su Kil, Barselona, Vesprem, Rajn Nekar Loven, Flensburg, Vesprem. Ima dosta tih golmana koji su u kasnim tridesetim, tako da će kroz pet godina dosta njih da se penzioniše. Dolazi vreme za mlađe, a gledajući evropski ruklomet, nema više od 7-8 mlađih golmana koji su se dokazali i mogu da preuzmu ta mesta. Očekujem da budem prvi golman u timu koji napada trofej EHF Ligu šampiona. Verujem u sebe – jasan je Nebojša Simić.
balkan-handball.com
