Ako bismo pitali koja je to najvažnija sporedna stvar na svijetu, muškarci jednoglasno, ali nesumnjivo danas i veliki broj žena, znao bi odgovor!? To je fudbal!
Priču vam donosimo iz FK Sutjeska. Naš sagovornik je Mirko Radišić, uspješni defanzivac koji je njihovo prvo ovosezonsko pojačanje. Karijeru je započeo u Lovćenu, nastavio je preko Mogrena i Rudara a sada je u klubu iz Nikšića. Dvadesetšestogodišnji Cetinjanin govorio nam je o svojim fudbalskim počecima, uzorima, snovima ali i trenutnim očekivanjima.
- Sa koliko godina ste počeli da se bavite fudbalom i o čemu ste tada maštali?
Sa pet godina me otac prvi put odveo na stadion. Kao kod većine klinaca kada se prvi put pojave na velikom travnatom terenu bude prisutna neka mala, trenutna trema. Međutim, kod mene je trajala samo dok nisam počeo sa treningom. Ipak, pojaviš se na velikom prostoru poslije ulice, fudbala sa golovima od kamena, kako mi na Cetinju kažemo krša.
Naravno da sam maštao velike klubove, najbolje lige u Evropi. Moj još uvijek idol i biće sigurno i dalje jer teško je zaboraviti šta je on sve uradio i dao fudbalu, jeste Frančesko Toti! Princ Rima i po meni najveći kojeg je Italija do sada dala. Jedan simbol grada Rima i države Italije. Real Madrid sigurno najveći klub na svijetu, kraljevski i svi ti milioni, slava, trofeji, titule…zapravo njegovo srce nije željelo i on je ostao do ove godine vjeran Romi i Rimu. To je sportista uz kojeg sam odrastao i koji će sigurno i dalje biti moj uzor iako je okačio kopačke o klin.
Maštao sam upravo o Romi, dres Vučice i broj tri na leđima.
To se se nije ostvarilo i sigurno će ostati samo san, ali ja kažem samo da treba čovjek prvo da poželi da je zdrav, da je dobra osoba i po tome prepoznatljiv pa onda polako i sve ostalo, jer to su moji prioriteti u životu.
Eto nikada se ne zna, možda se ostvari sjutra nešto što sam ja želio mojoj djeci, mom potomstvu. Iskren da budem to bi mi bilo i draže da sjutra moji sinovi postignu nešto što ja nisam mogao.
- Šta se promijenilo u tom pogledu sada kada imate 26 godina?
U tom pogledu se promijenilo to da sam realan prema okolnostima, slobodno mogu reći da nikada u svojoj karijeri necu obući dres Rome.
Sada posebno želim bar jedan nastup za našu seniorsku reprezentaciju. Volio bih da bar jednom obučem dres sa nacionalnim grbom pred punim tribinama.
Što se tiče mojih dječijih snova od njih sam daleko i to je činjenica, ali kada je reprezentacija u pitanju vjerujem da mogu do toga cilja.
Već sam igrao i prošao sve mlade selekcije Crne Gore do A tima, igrao sam prijateljsku utakmicu A i B reprezentacije na stadionu pod Goricom i da kazem to je bilo neko moje najveće dostignuće do sada kada je naš nacionalni tim u pitanju.
- Omiljeni klub i zašto?
Definitivno Roma!
Kada sam imao šest godina moj kum mi je iz Italije donio kompletnu opremu Rome i naravno dres i sorc Frančesko Toti.
Prije nego je otišao na odmor u Italiju obećao je meni i svom sinu, a mom kumu Petru Strugaru da će nam donijeti dres i šorc u to vrijeme dva najpoznatija igrača na svijetu. Kao da sada očekuješ dres Mesija ili Ronalda.
U tom trenutku malo sam bio skeptičan po pitanju poklona, jer sam želio nekoga od najboljih igrača Evrope, a ne Totija koji je tada počeo da pokazuje da će jednoga dana i biti najbolji na svijetu što se kasnije i ispostavilo kao velika istina.
To je moj omiljeni klub od malena pa do danas i tako će biti dok budem živio ovaj život.
- Ko Vam se od kolega iz Crne Gore posebno dopada kao igrač?
Moram da izdvojim Stefana Savića, Stevana Jovetića i naravno Mirka Vučinića. Oni su u ovo da kažem novije fudbalsko doba poslije Dejana Savićevića i Predraga Mijatovića naša tri najveća fudbalera.
Savić igra odbranu i to čini na najvišem nivou kako klupskom tako i reprezentativnom. Da napomenem odigrao je dva poslednja finala Lige Šampiona i šta više reći!? Suvišno je.
Takođe Stevan i Mirko koji su dali mnogo fudbalu. Ponavljam nepotrebno je trošiti riječi o njihovim umijećima jer je to ispričano već nekoliko puta.
Stefana Savića sam samo izdvojio iz razloga jer igram poziciju koju on igra. Njih trojicu sam naglasio jer su fudbaleri kojima se slobodno mogu reći divim. Provjereno znam više situacija u kojima su iskazali tu ljudsku, drugu stranu sebe i pokazali da nisu dobri samo na terenu.
Vratiću se na stvar koju uvijek ističem, da mi je bitnije da neko sjutra za mene kaže da sam dobar čovjek nego da sam dobar igrač.
- Čuvati protivnika nije lak posao, šta je ključ kvalitetne odbrane?
Slažem se da nije ni malo lak posao. Pozicija koju ja igram nije spremna ni na malu grešku jer velike ekipe, ozbiljan protivnik i najmanju zna da kazni.
Moju grešku ne može neko drugi da pokrije. Golman je taj koji ostaje sam iza mene, ali poslije teško se bilo šta ispravlja. Ali ni jedan igrač na svijetu nije kompletan u smislu da ima baš sve.
Kada sam bio mlađi smatrao sam da treba samo da budem spreman, brz, jak, skočan, da imam dobru nogu i da mogu puno da trčim. Ubrzo poslije toga kad sam stekao malo više seniorskog staža i odigrao neke ozbiljnijije utakmice shvatio sam da je mozak najvažniji u fudbalu.
Koncentracija igrača na utakmici, taktički djelovi u igri, postavljanje na terenu čine razliku izmedju velikog i prosječnog defanzivca.
- Šta očekujete od ove sezone u Sutjesci?
Od sezone u Sutjesci očekujem zaista velike i ozbiljne stvari. Da pokušamo već od prve utakmice sa Levskim u Sofiji da napravimo podvig uoči revanša u Nikšiću, koji se igra sedam dana kasnije. Kao i da prođemo kolo ili dva, što da ne. Ja iskreno vjerujem u to, u sebe i igrače. Svi znamo ko je naš trener i kakva su bila upravo njegova iskustva u Evropi.
Smatram da imamo kvalitet za to. Ekipa smo i klub koji funkcioniše na zavidnom nivou na koji ja konkretno i nisam navikao kada su naši okviri u pitanju. Imamo uz nas stručni štab na čelu sa Nikolom Pecom Rakojevićem koji radi na visokom nivou. Prije svega jedan pravi tim što je najvažnije, a onda daje nam pravo da vjerujemo u nas u potpunosti. U Sutjesci sam zatekao jedan red, rad i disciplinu u svim pravcima i to itekako na kraju zna da se odrazi na rezultat. Optimista sam i nadam se najboljem.
Što se tiče domaćeg prvenstva sigurno ćemo juriti na oba trofeja. To neće biti ni malo lako, ali ciljevima se pristupa veoma ozbiljno. Iako smo mi ekipa koja nije u kompletnom igračkom kadru. Zbog povreda fale i najbolji igrači. Očekuje se još pojačanja. Kvalitet svakako posjedujemo, a ubrzo ćemo se sastaviti na pravi način i više nego spremni doćekati početak fudbalske borbe.
- Prvi meč kvalifikacija za Ligu Evrope igrate sjutra protiv u Sofiji, kako teku pripreme, možemo li se nadati iznenađenju?
Znamo šta nas očekuje i ko je naš protivnik. Sakupili smo dovoljno informacija o njima i svjesni smo da nas čeka vraški težak posao, ali ne i nemoguće. Odradili smo odlične pripreme. Trenirali dobro, davali svoj maksimum na treninzima.
Poštujemo suparničku ekipu i znamo da važe za jednog od najjačih Bugarskih timova koja je proteklih godina igrala ozbiljnu ulogu na evropskoj sceni. Isto tako vjerujemo u sebe i nadamo se da uz ovaj rad do sada i sve ono ispričano i dogovoreno ovih dana priprema, treba samo da prenesemo u tih 90 minuta. Siguran sam da imamo svoju šansu za dobar rezultat uoči revanša kod nas kući.
Suvišno je trošiti riječi o Levskom jer svi znaju kakav su klub, ali mi ne potcjenjujemo sebe. Vidimo svoju priliku i znamo da samo ako prenesemo ono sa treninga i iz svlačionice da imamo čemu da se nadamo.
Mislim da je teren jedino mjerilo pa ko god se nalazio ispred tebe.
- Osjeća li se pritisak ili strah u timu pred ovako važnu utakmicu?
Pritiska i straha nema jer svi znamo da su to faktori koje niko od nas ne smije da ponese sa sobom. Radili smo dobro na svakom polju, pa i na tom. Mislim da je presudan faktor da svako od nas uradi ono što se od njega traži i da se ispoštuje dogovor. Fokusirani smo na to da potencijalne greške svedemo na minimum i sprovedemo željeni plan na terenu.
- Jasno je, branićete boje Sutjeske do kraja ovog fudbalskog ciklusa, ali kakve su ambicije za dalje?
Moj cilj jeste da uz rad, treninge i utakmice skrenem pažnju na sebe nekim ozbiljnijim klubovima u inostranstvu. Smatram da to mogu i da sam kadar za to. Iako sve dok si u Crnoj Gori nisi za bolje jer da jesi onda bi već bio. A svi želimo više i bolje. Ja tako gledam na stvari, uvijek iskreno i otvoreno. Težim tome, kao i dresu reprezentacije i onda bih mogao reći da sam ostvario svoj san. Siguran sam da kvalitetnom igrom na terenu mogu to da zaslužim.
- Za kraj, poruka našim čitaocima?
Kako u fudbalu tako i u drugim sportovima, poslovima i generalno životu sve je moguće postići ako ti, ali samo ti dovoljno vjeruješ u to. Morate znati da za uspjeh se plaća visoka cijena i zato na to trebate biti spremni.
Autor – Dijana Fuštić
