Iako je fudbalski globtroter, a van Crne Gore više od dvije decenije, iako je radio u najjačim ligama i velikim klubovima, sarađivao sa velikim trenerima, Željko Petrović nije zaboravio gdje je počeo.
Naprotiv, kaže da su to najljepša, jedina prava i čista sjećanja…
“Moje najdraže pobjede ostvarene su dok sam igrao za Budućnost. To su bila nezaboravna vremena, ona čista fudbalska, neiskvarena. Recimo, molimo Karadžu (sekretara Danila Karadžića) za akontaciju, on kaže biće sjutra, a mi znamo da nema šanse da će biti sjutra. Ili, kada nam Nički (Nikola Nikezić) da novac iz neke torbe, pa pravac kod Bajice u kafić… Ili, anegdote vezane za mali fudbal… Ja i Dejo pozadi u gepeku, a naprijed Željko i Miško Gašić, idemo da igramo na turnirima. To su nezaboravni trenuci. Sada sam stalno u modernim arenama, ali tamo nema navijača, kao što je Đoka, koji je plakao da bi dobio kartu”, sjeća se Petrović.
Petrović je odavno dio fudbalskog glamura – u holandskoj, njemačkoj, engleskoj, sada ruskoj ligi, kao dio jednog od najinteresantnijih klubova današnjice – Anžija.
To je klub koji je u centar pažnje svjetske javnosti ušao dolaskom fudbalskih legendi – Roberta Karlosa, pa Samuela Etoa, na kraju i Gusa Hidinka kao trenera…
“Mnogo toga se promijenilo – ne tako davno igrači su se ubjeđivali da dođu u Anži, sada mnogi veliki fudbaleri hoće da dođu. Nekada je klub plaćao dresove, sada je „Najk” sponzor opreme. Anži je sada pravi klub, koji se još i razvija…
Prošle sezone prvi put je igrao na evropskoj sceni, nesrećno eliminisan u osmini finala Lige Evrope od Njukasla, nesrećno ostao bez trofeja u Kupu Rusije, a u šampionatu zauzeo treće mjesto…
“Još ne mogu da shvatim kako smo izgubili od Njukasla i od CSKA u finalu Kupa. Toliko šansi, zicera smo promašili… Ali, takav je fudbal. Često surov, ali zbog toga i tako interesantan. Idemo dalje”.
Vlasništvo milijardera Sulejmana Kerimova, Anži nije samo fudbalski klub, on je ponos nemirne ruske pokrajine Dagestan..
“Mi smo, zapravo, ambasadori jednog dijela Rusije, u kome je bilo mnogo problema, mnogo patnje. Anži je više od fudbala, to je pokret. Mi sada imamo akademiju, koja je jedna od najboljih i u Evropi, a posebno smo ponosni što mnogo djece iz Dagestana trenira, što se na taj način obavlja i njihova socijalizacija. Predivno je vidjeti toliko djece u klupskoj opremi, a sjetiti se da donedavno nisu imali ništa. To je važnije od bilo kakvog rezultata”.
Iako je uložio mnogo novca, a još nije dobio trofej zauzvrat, Kerimov je, kaže Petrović, veoma realan čovjek…
“Meni je veoma drago što jedan tako bogat čovjek potpuno shvata suštinu fudbala. Zna da ne može ništa preko noći. Od kada sam u klubu, od kada je Hidink došao prije godinu i po, ekipa konstantno raste. Došli smo u januaru 2012, kada je Anži bio osmi, a ušli smo u Ligu Evrope, prvi put. Prošlo prvenstvo bili smo treći, što je najbolji plasman u istoriji kluba. To Kerimov vidi, ali činjenica je i da Hidink svojim autoritetom doprinosi takvoj stabilnosti. Da sam ja trener, pitanje je da li bi bilo tako”, iskren je Petrović.
Petrović ima fenomenalan odnos sa Hidinkom, toliko dobar da se, kaže, ne osjeća kao pomoćni trener…
“Ja mogu, ako hoću, sad da postanem prvi trener nekog kluba, ali nema razloga da napuštam nešto gdje mi je dobro. Sa Hidinkom imam odnos uzajamnog poštovanja, on je meni dao toliku slobodu da se uopšte ne osjećam kao pomoćni trener. Zapravo, rekao sam mu da mi Crnogorci ne volimo da smo drugi ni u čemu. Očigledno je to ozbiljno shvatio” kroz osmijeh kaže Petrović.
Petrović je i igračku karijeru gradio strpljivo – trenutke najveće slave doživio je u RKC-u i PSV-u, kada je bio blizu 30. godine i neposredno nakon toga. Takav je i kao trener – ne žuri, svjestan da znanje i kvalitet, te iskustvo koje je godinama sticao, moraju da dođu do izražaja, u nekom velikom klubu…
“U ovom trenutku bilo bi teško prilagoditi se nečemu što je ispod nivoa na kome sam sada. Čast svakome, ali meni nije prioritet da odem u klub, recimo Bundes lige, sa kojim ću se boriti za opstanak, a sada treniram igrače svjetske klase. Takođe, ne žurim nigdje, imam 47 godina, još stičem iskustvo…”
Ponuda je imao i na kraju prošle sezone, ali je ostao još sezonu u Anžiju, uz Hidinka…
“Ako sam nekome dao riječ, mislim da je red da to ispoštujem. Ostajem još godinu, a onda idem sam”.
Boli me što me iz saveza nisu zvali kada smo gostovali na „Vembliju”
Petrović je sjajan ambasador crnogorskog fudbala, zapravo nijedan crnogorski trener, pa ni fudbaler nije obišao svijet kao što je uradio on. Od Španije, preko Holandije, Japana, pa Njemačke, Engleske, na kraju i Rusije. Izgleda, međutim, da takav status ne uživa u fudbalskoj organizaciji naše zemlje. Tako se može zaključiti iz primjera koji navodi.
“Mnogo me boli to što 2010. godine, kada je reprezentacija igrala sa Engleskom, nisam dobio poziv našeg saveza da budem gost na utakmici, a živio sam 10 minuta od „Vemblija”, bio trener u Vest Hemu. Kupio sam kartu i bio na tribinama, negdje u ćošku, da navijam za nas. Avram Grant me pita: “Dolazi Crna Gora, jesi li pozvan?”. Ja kažem jesam, a lažem ga. Kada je reprezentacija igrala u Belgiji, došao sam automobilom, takođe kupio kartu, a bio sam u Holandiji tada, na sat i po vožnje. Ne znam zašto je to tako. Uspjeh reprezentacije doživljavam emotivno, radujem se svakom dobrom rezultatu – zbog reprezentacije, zbog Savićevića, Brnovića, Drobnjaka, Lekovića, Gorana Mihaljevića, Gorana Miškovića, svih ljudi iz saveza…
Bez želje da, kako kaže, nekome nameće svoje mišljenje, smatra da bi reprezentacija morala da bude prioritet svih prioriteta. Smatra da bi najtalentovanijim igračima trebalo omogućiti odlazak u inostranstvo, što je ranije moguće…
“Mi smo imali sreću da su Vučinić, Jovetić i ostali reprezentativci igrali van Crne Gore kada je formirana reprezentacija. I sada bi trebalo podržati naše talente da rano odlaze, pa i bez obeštećenja, s tim da klubovi mogu da uzmu procenat od narednih transfera. Jer, samo tako mogu da napreduju, to je očigledno”.
Ima, po njegovom mišljenju, još jedna solucija…
“Da se napravi akademija, koja bi okupljala najtalentovaniju djecu. Oni bi trenirali zajedno, razvijali se zajedno, trebalo bi im omogućiti odigravanje što više jakih utakmica. U slaboj konkurenciji fudbaleri ne mogu da napreduju kako treba. Protiv slabih rivala “upali” svaki dribling, dobije se svaki duel, sve izgleda sjajno, ali kada na red dođu jači protivnici, vidi se da nije to baš tako”.
Fudbalska porodica
Željko Petrović nije jedini u porodici koji se bavi trenerskim poslom, kome je fudbal opsesija – njegov mlađi brat Nebojša bio je jednako talentovan kao fudbaler, zato i on pokušava da se probije kao trener.
Brat od tetke Vesko Stešević je uz Željka stasavao u Holandiji, a trenersku karijeru gradio je u Rusiji – bio je pomoćnik Miodraga Božovića u Dinamo Moskvi i Rostovu.
U fudbalu je i Željkov sin, Vladimir, koji ima 25 godina i igra u trećoj holandskoj ligi.
