U najjužnijem gradu naše zemlje ne cvjetaju ruže sportski gledano ali postoje ljudi koji nam ne daju za pravo da izgubimo nadu da se u Ulcinju neće jednoga dana govoriti o onima koji su ostavili dubok trag i koji će sa ponosom biti predstavnici ovog mjesta.
Grad koji sportistima može da pruži tako mnogo, grad koji ima fenomenalne uslove za razvoj sportista nikada nije opravdao taj epitet. Rijetki su uspjeli, mnogo je onih koji su rano odlazili i zato je vrlo važno posvetiti pažnju onima koji to zaslužuju a naročito mladim ljudima koji svojim radom i trudom svakoga dana grade sebi put ka vrhu.
Promijenio je klub, ali ne i dom. Njegovo srce je u Ulcinju, nastupa u košarkaškom klubu Mornar iz Bara a njegovo ime je Haris Karamanaga. Ima 14 godina, posjeduje ogroman talenat ali ne odustaje od napornog rada i treninga. Ove godine sa pionirskom reprezentacijom Crne Gore uzeo je zlato u Sloveniji ali više o tome pročitaćete u intervjuu koji smo spremili za vas.
Zašto si se baš opredijelio za košarku, da li je to od starta bila tvoja želja?
Od starta košarka je bila moj izbor broj 1. Zaljubljen sam u taj sport i nije bilo dileme za mene.
Ko je tvoja najveća podrška?
Najveća podrška su moji roditelji i siguran sam da bez njih ne bih mogao biti tu gdje jesam. Vrlo je važno kada je njihova podrška prisutna u svakom momentu.
Da li Ulcinj pruža mladima prostor da napreduju i koliko je iz tako male sredine teško ili lako ostvariti neki veliki uspjeh?
Upravo zato što je Ulcinj sredina iz koje je teško uspjeti i vrlo malo toga može da pruži mladim talentovanim sportistima odlučio sam se za KK Mornar. Nisam imao odgovarajuće uslove za trening i mislim da nisam pogriješio što sam se odlučio za Bar kao najrealniju i trenutno najbolju opciju.
Mnogi klinci prve košarkaške korake prave na betonskim terenima u svojim kvartovima, na ulici, uz basket i druženje. Da li je takav slučaj i sa tobom?
Moj slučaj je malo drugačiji ali ima dosta bliskosti ako gledamo način na koji sam počeo da se družim sa košarkaškom loptom. Moj otac postavio je koš u dvorištu i imao sam priliku da svakodnevno budem na “terenu”. Košarka je ono što volim a to je bio još jedan od načina da napredujem i budem bliži ovom sportu.
“Slovenia Ball”, nezvanično prvenstvo Evrope uzrasta do 14 godina. Drugi put uzastopno Crna Gora postaje šampion. Ove godine ti si bio dio zlatnog tima. Opiši kako si ti vidio sve to i šta za tebe znači iskustvo igranja na tako jakom turniru?
Bilo je to fenomenalno iskustvo, naročito igranje protiv ekipa kao što su Španija i Slovenija. Ostavili smo srce na parketu, a kada je neko bio na klupi bodrio je maksimalno drugove na terenu. Imali smo fenomalnu podršku trenera i maksimalno razumijevanje tako da je uspjeh bio zagarantovan. Svi smo disali kao jedno.
U finalu ste posle produžetka savladali domaćina Sloveniju koja je možda važila i za glavnog favorita. Koji su to savjeti selektora koji su bitno uticali da reprezentacija Crne Gore ostane psihicki jaka do kraja i meč riješi u svoju korist?
Kao što sam i naglasio imali smo ogromnu podršku trenera u svakom trenutku. I kada smo gubili i kada smo bili u prednosti. Rekao nam je da je važno bodriti saigrače i kada pogriješe i kada igraju fantastično. Mislim da je to bio recept za tako dobar rezultat.
Govorio si o tome da individualno treniraš sa dugogodišnjim kapitenom KK Ulcinj, Milanom Latkovićem, koji se nakon epizode u Mornaru vratio u matični klub. Postoje li neke stvari koje si naučio od njega i šta bi izdvojio kao tvoje glavno “košarkaško oružje”?
Milan me mnogo toga naučio. Treniram sa njim svaki dan i to mi mnogo pomaže. Smatram da je moje glavno oružje igra jedan na jedan ali puštam i da treneri to procjene.
Koji su ciljevi Mornara ove sezone i ko su vam glavni konkurenti?
Naš glavni cilj je titula i uradićemo sve da to i ostvarimo. Imamo vrlo dobar tim, slažemo se na terenu tako da se nadamo da možemo ostvariti ono što svi u klubu želimo. Ima dosta kvalitetnih ekipa ali mi igramo našu igru i radićemo na tome da dobijemo svaki meč.
Da li se nešto u tvom životu promjenilo nakon osvojenog zlata u Sloveniji, da li si možda stekao veću popularnost među društvom, saigračima, sugrađanima?
U mom životu se promjenilo mnogo toga. Upoznao sam mnogo više ljudi, stekao veću popularnost, počeo sam da razmišljam na drugi način. Ali uvjek čvrsto na zemlji.
Da li imaš idola, i da li si ikad razmišljao o tome da jednoga dana zaigraš u dresu seniorskog tima?
Moj idol je Rasel Vestbruk, NBA košarkaš Oklahome. Što se tiče seniorskog tima to je naravno želja svakog igrača ali ne bih da žurim. Idem postepeno i smatram da ne treba sada da razmišljam o tome.
Ako bi u jednoj rečenici morao da opišeš tvoj košarkaški život ili prosto uputiš poruku svima onima koji žive i bave se ovim sportom šta bi im poručio?
Svima koji se bave ovim sportom poručio bih da samo radom mogu da postignu nešto veliko. Neko možda ima i talenta više od ostalih ali ukoliko nema želju za radom i volju da trenira i napreduje smatram da ne može uraditi ništa vrijedno pažnje.
Ognjen Vujadinović
