Legendarni crnogorski fudbaler Peđa Mijatović je u emotivnom intervjuu beogradskom magazinu “Nedeljnik” pričao o danima svoje najveće igračke slave, a istovremeno o porodičnoj drami koja mu je, kako je istakao, pomogla da shvati šta je u stvari život.
“U nekoj mojoj najvećoj fudbalskoj slavi, kad sam bio u zenitu, a to je od 1994. do 1999, sve je išlo odlično i što se tiče profesije osjećao sam se moćno. Istovremeno, bolest moga sina me je stalno vraćala na zemlju, u normalu. Išlo je kroz glavu: ‘Vau, kako ti to dobro radiš i kako ti daješ te golove, pa gdje je tebi kraj, druže?’ Znaš kad ti krene i pomisliš, i to se svima događa u zenitu, pa dođe otprilike ono: ‘Sad da se popnem na ovu zgradu, možda bih mogao i da letim.’ Toliko se dobro i moćno osjećaš“, kazao je Mijatović.
A istovremeno…
“Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: ‘Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo’.
Mijatovićev sin Andrej od rođenja je bolovao od teškog oblika hidrocefalusa (proširenje komore mozga, kojem prethodi povišenje pritiska u centralnom nervnom sistemu zbog povećanje cerebrospinalnog likvora). Preminuo je kada je imao 15 godina, 3. juna 2009.
“Mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomognem svom djetetu, a pomoći nema“, ispričao je Peđa Mijatović.
