Na klupi Crvene zvezde proveo je četiri godine i tri mjeseca. Za to vrijeme osvojio je devet trofeja – po tri puta je bio šampion ABA lige, prvak Srbije i osvajač Kupa Radivoja Koraća.
U sezoni 2015/2016. Crvena zvezda je sa njim ušla među osam najboljih u Evropi, a prošle sezone je taj uspjeh izostao uprkos čak 16 pobjeda u novom sistemu takmičenja Evrolige.
Uprkos tome, Dejan Radonjić novu sezonu nije počeo kao trener Zvezde. Posle titule prvaka Srbije, rekao je da su okolnosti u klubu takve da nije realno da produži ugovor, da bi potom uslijedio njegov odlazak.
Od tada 47-godišnjeg stručnjaka nije bilo u medijima, iako je povremeno povezivan sa nekoliko elitnih klubova.
Radonjić je ćutanje prekinuo u razgovoru za Sport klub u kojem su se dotakle brojne teme – čuvene serije s Partizanom, njegovog odabira igrača, odnosa sa navijačima Zvezde, o tome šta bi bilo da je očuvan prošlosezonski tim, zatim o iskustvu iz SAD i Kine, novoj ekipi crveno-bijelih…
Proveli ste četiri godine u Zvezdi i stvorili divne uspomene. Kako ste se promijenili kao trener za to vrijeme, šta ste novo naučili i kako ste napredovali?
Često se to spominje, ali da li vi stvarno mislite da se napredak ogleda samo u tome što prve godine nije osvojen trofej, a poslednje jeste? Dobro… Za četiri godine i tri mesjeca bilo je različitih situacija koji su bili značajni za moj rast, i dobrih i loših – moja osnovna ideja vodilja kod svake od tih situacija bila je da pronađem nešto što će me vući naprijed. Raditi u Crvenoj zvezdi znači da su ti momenti češći nego drugdje.
Četiri godine Evrolige, veliki broj igrača sa kojima sam radio i različita početna pozicija u svakoj godini, logično je da je to za mene bilo ogromno iskustvo. Viši stepen takmičenja znači i potrebu da se podigne kvalitet u različitim segmentima – kažem, rad sa igračima je najznačajniji, ali i sve ono što se dešava okolo, što je u velikom klubu kao Zvezda takođe izuzetno važno. Zbog toga su mi vidici prošireni, na neke stvari gledam drugačije i to je samo po sebi korak naprijed.
Sve ekipe koje ste vodili pružali su znatno bolje partije kao tim u odnosu na jednostavni zbir individualnih kvaliteta igrača. Kada birate košarkaše, šta sve uzimate u obzir, koje su to osobine koje su vam najvažnije?
Prvo što se gleda jesu potrebe i mogućnosti. Ako nismo u situaciji da angažujemo igrače koji su na radaru mnogo bogatijih timova, od toga odmah odustajemo. Vratimo se u realnost i onda gledamo šta je to što nam nedostaje u ekipi, i sa košarkaškog i sa karakternog aspekta, tražimo najbolji balans između ta dva aspekta. Takođe, veoma je važna procjena sposobnosti adaptacije igrača na date okolnosti, pogotovo u Crvenoj zvezdi.
Pokušavam da nađem tipove igrača koji se uklapaju u moju filozofiju košarke, da su to timski igrači, a u Zvezdi je bilo važno da košarkaši imaju potrebne kapacitete da se bore sa pritiskom, to je od izuzetnog značaja i trudili smo se da pronađemo što više takvih igrača. Naravno, košarkaški talenat je element koji nikako ne možemo da zaboravimo.
Izvrsna timska odbrana bila je zaštitini znak vaše Zvezde – kako ste natjerali sve igrače da vam toliko vjeruju i da “ginu“ za vas?
Dolasci i odlasci, kao i izostanci zbog povreda, realnost su svake ekipe, pa je zato jako važno da se odnosima unutar tima trener posveti od prvog dana. Nastojao sam da izgradim ambijent sa određenim pravilima koja se poštuju i koja nam pomažu da kao ekipa izvučemo maksimum iz sebe. Razgovarao sam sa igračima i grupno i “jedan na jedan“ – trudio sam se da u svakom trenutku budem tu za njih, ali da istovremeno postavim stvari tako da se zna ko šta treba da radi. Krajnji cilj bio je da budemo spremni da se žrtvujemo jedni za druge, i igrači, ali i mi iz stručnog štaba.
Baš dobro što ste to spomenuli – često ste isticali značaj i pomoć vaših saradnika, koje poslove ste povjeravali asistentima i šta od njih očekujete?
Svako ima svoj dio posla i odgovornost za taj dio posla – i prvi i drugi i treći pomoćni trener, kao i kondicioni trener. Radimo timski, ali po samoj poziciji ja sam taj koji snosi krajnju odgovornost. Svi smo bili maksimalno posvećeni i uključeni – često se dešavalo da pređemo osnovne okvire naših dogovora jer je bilo mnogo posla i u skladu sa time su i moji zahtjevi bili povećani.
Postoji dugoročni i kratkoročni plan, čak i plan u odnosu na jedan trening – od pripremnog perioda i planiranja trenažnog procesa pa sve do pripreme za sledeću utakmicu ili utakmice.
Podrazumijevaju se one osnovne obaveze kao što su odbrana, napad i igračke karakteristike, ali i neke posebne stvari koje ja smatram važnima koje zavise od protivnika, kao i od toga koliko smo imali prostora i vremena da to mi iskoristimo u meču. Nije ista priprema kada ima sedam dana za pripremu meča ili kada su utakmice dan za danom.
Prilagođavali smo se i sistemu takmičenja, promjena u Evroligi donijela je novi način pripreme. Godinu dana ranije smo imali maltene dva kvalifikaciona ciklusa, za ulazak u Top 16 i u Top 8, što uzrokuje promjenu razmišljanja jer je i važnost mečeva različita, veća je obaveza da si na visokom nivou već u ranoj fazi sezone. Sa druge strane, u ligi sa 30 mečeva rad je drugačije organizovan.
Najtrofejniji ste Zvezdin trener u istoriji, zauvek upisani zlatnim slovima. Kako se razvijao odnos sa navijačima tokom ovih godina i kako se razvijala vaša emocija prema njima i prema klubu?
Postepeno, da objasnim u jednoj riječi. Postepeno se razvijalo sve… Bilo je potrebno vrijeme da upoznam suštinu kompleksnosti KK Crvena zvezda. Mnogo se govori o terenu, a van terena je mnogo stvari koje mogu da utiču i nekada su i uticale na igru, odnose i statuse. Kada sam naučio da prepoznajem takve situacije, lakše sam mogao da ih rešavam i da idem naprijed.
Znamo svi šta je bilo prije, koliko je dug bio niz bez trofeja i koliko dugo je Partizan bio nadmoćan. Koliko god da se pokušavalo da se prekine ta dominacija, nikako nije uspijevalo i stvoren je ambijent koji nije lak ni za koga, pa ni za trenera koji je najčešće mijenjan.
Na kraju cijelog procesa u dvorani sam se osjećao veoma dobro – uživao sam u radu i u atmosferi, bez obzira na to da li je na tribinama bilo više od 20 hiljada ili samo hiljadu ljudi. Uspostavio se odnos povjerenja i na kraju mog boravka energija u sali bila je znatno drugačija nego na početku. I ne treba olako da prelazimo preko te riječi jer su mnogi mislili da se to povjerenje nikada neće stvoriti, pošto je ranije bilo mnogo nepovjerenja, frustracija i straha od neuspjeha – do te mjere da se postavljalo pitanje hoće li ikada doći do toga. Eto, došlo je.
Ključna u svemu tome bila je “ona” serija polufinala ABA lige sa Partizanom. Kakav je to bio pritisak na 1-1 u seriji i kako su spremane treća i četvrta utakmica?
Prije svega, pomoglo nam je iskustvo iz prošle sezone, kada smo imali dobar tim koji je bio pravljen na tim iz pretprošle. Urađena je doselekcija i ja sam izvršio detaljnu analizu kako bih bolje funkcionisao u cijelom tom ambijentu jer je meč sa Cibonom vratio istu vrstu razmišljanja koju sam maločas spomenuo, a posle nismo osvojili ni titulu u domaćem prvenstvu.
To iskustvo pomoglo nam je da izađemo na pravi put, napravili smo pravu selekciju i, uprkos početnom nepovjerenju koje je bilo logično, na superioran način ušli smo u Top 16 i svaka pobjeda za nas je značila mali mir i mogućnost nesmetanog rada. Znao sam da je drugi dio sezone najvažniji, ali kako bi se tada ostvarili pravi rezultati, potrebno je postaviti čvrstu osnovu u prvom dijelu, što smo i uradili.
Serija sa Partizanom nije bila nimalo prijatna jer su svi pričali da Partizan nikada nije dobijen u seriji na tri utakmice, da će opet da bude isto i da ćemo da izgubimo… Ne mogu svih priča ni da se sjetim, vjerujte mi, ali mi smo ušli u seriju spremni jer smo od prvog dana radili na psihičkoj spremi kroz razgovore i svakodnevni rad. Zato sam bio siguran da je ekipa mentalno spremna, a jednako je naravno važno da bude i košarkaški spremna.
Prvi meč smo odigrali solidno, ne baš tako dominantno kako bi se zaključilo po rezultatu i kako se govorilo. Utakmice su bile dan za danom i to je budilo svakom treneru dodatni oprez da ne dođe do oscilacija, ali došlo je u drugom meču, odigrali smo slabije i izgubili.
Posle toga su bila dva dana pauze, dva kompleksna dana, možda i dva najvažnija dana tokom mog boravka u Zvezdi – rad, razgovori, analize, sastanci, uradili smo sve da dočekamo treći meč spremni, on je bio “biti ili ne biti“, morali smo da pokažemo da možemo da se podignemo protiv najvećeg protivnika u najtežim mogućim okolnostima, uz sav taj pritisak.
Treći meč smo odigrali jako dobro, sa zadovoljstvom sam ga više puta pogledao, i sada ga ponekad pogledam. Atmosfera je bila paklena, Partizan je bio jak, u sali mislim da nije bilo nikoga ko je mislio da Partizan neće dobiti. Mi smo ipak bili hladni i ostali smireni čak i u trenucima kada je Partizan prijetio da preokrene, odreagovali smo kako treba i pobijedili. U tim momentima svaki od igrača razumio je važnost serije i zato su svi odreda bili koncentrisani do krajnih granica, mislim da se to i vidjelo na terenu.
Moram da istaknem da nam je mnogo značilo i to što su navijači pred taj meč došli na trening da nas bodre. Tu sam rekao da ćemo da dobijemo, i nisam samo njima rekao, znam da je zvučalo čudno, blago rečeno, ali vjerovao sam u to i na kraju mogu da kažem da sam bio u pravu.
Četvrti meč smo odigrali takmičarski izuzetno svjesno, u odnosu na novi momenat pred taj susret adaptirali smo se sjajno i tokom meča sam osjećao da držimo stvar u rukama i da možemo odmah da završimo posao. Na kraju i jesmo, bio je to ogroman trijumf jer smo mi otišli u Evroligu, a Partizan nije. Ta pobjeda bila je plod svega što smo radili tokom sezone.
Posle smo igrali i finale sa Cedevitom, pa je trofej došao kao trešnjica na vrhu torte.
Kada ste tek došli u Zvezdu, bili ste pomalo stidljivi sa medijima, ali ste sa godinama bivali opušteniji i direktniji. Ipak, oduvijek ste važili za čovjeka koji ne voli mnogo da otkriva, da li biste se saglasili sa tom procenom?
Da, bih. Nije sporna otvorenost prema medijima, ali jednostavno smatram da neke stvari koje mi radimo ne treba da budu u javnosti, svima dostupne. A kada je riječ o toj stidljivosti na početku koju ste spomenuli, nije u pitanju bila stidljivost, već dolazak u delikatnom trenutku i u trenutku kada sam morao da upoznam klub i sve oko njega.
Osim spomenute serije sa Partizanom, koja biste sjećanja izdvojili na vaš period u Zvezdi?
Uh… Bilo je mnogo toga u svakoj godini, što je dobro i čini me srećnim i ponosnim. Brojni su trenuci kojih ću se sjećati cijeloga života, oni ostaju urezani šta god da se desi posle. Jesu trofeji važni, oni su kruna truda koji smo svi uložili, ali veliko sam zadovoljstvo pronalazio i u samom radu i napretku koji je bio evidentan svake godine, i u smislu rasta kluba i poboljšanja individualnih kvaliteta igrača.
Uživao sam i u odnosima koji su pravljeni između svih nas, na relacijama trener-igrač, trener-trener i trener-uprava, mnogo je lijepog bilo. Važne pobjede, dobra igra nekog košarkaša, bilo bi mi potrebno mnogo vremena da izvučem sve što sam doživio za ove četiri godine – više od 320 utakmica, pa vi računajte koliko je to treninga, sastanaka itd.
U kontaktu sam sa većinom igrača iz prošle sezone, kao i one prije toga, ali ne samo sa njima. To je ono što meni donosi sreću i spokoj više od svih pobjeda posle kojih se pada u euforiju.
Prošla sezona bila je nestvarna, sedam evroligaških trijumfa u nizu, na kraju 16 pobjeda i mnogi bi rekli nezaslužen ostanak bez plej-ofa. Da je kojim slučajem zadržan tim sa vama na čelu, mislite li da bi ove sezone postojala šansa za plej-of, eventualno i za fajnal-for?
To je hipotetičko pitanje. Mislim da je odgovor jasan. Bilo bi dobro svakako…
Bilo je i ranije problema, pa ste ostajali u klubu – koji je osnovni razlog vašeg odlaska iz Zvezde, tj. odluke da ne produžite ugovor?
Sve što sam mislio, rekao sam na kraju prošle sezone kad sam odlazio. Pri tome stojim i sada, taj moj osjećaj nije stvoren preko noći, već u nešto dužem periodu. Kažem, to mislim i danas, nema šta više da se doda.
Još se niste odlučili ni za jedan klub – koji će vam biti kriterijumi pri odabiru novog tima?
Nema smisla sada da govorim o tome. Gledam na stvari praktično – kada dođe opcija za angažman, onda ću razmišljati o tome šta mi je zadovoljavajuće. Iskustvo koje sam stekao govori mi da treba dobro da vagam, prioritet je rad u Evropi. Znate kako, kada budem preuzeo novi tim, zvaću vas da me pitate zašto sam se odlučio baš za njega. Onda će vam biti jasnije, da ne govorimo sada o imaginarnim stvarima. Možda sam i sada stidljiv…
Ljetos ste imali dva interesantna iskustva – prvo ste bili na Ljetnjoj ligi u Las Vegasu sa San Antonio Sparsima, a zatim ste otišli u Kinu gdje ste držali predavanja. Koliko ste bogatiji posle ta dva putovanja?
Proveo sam u SAD sedam-osam dana i dobio sam mogućnost da u prvom licu doživim vrhunsku organizaciju kakva je San Antonio, da uočim sve detalje i odnose. Razmjenom iskustava i razgovorom došao sam do novih saznanja jer se u tom periodu tamo nalazi najveći broj košarkaških radnika, a sa nekima sam ostao u kontaktu.
Impresioniralo me je i što je bila puna sala, iako u Ljetnjoj ligi ne igraju najbolji igrači i nema veliki takmičarski značaj. Takođe, vidio sam i veliki broj igrača, neke koje smo i mi skautirali, ali ipak je drugačije vidjeti nekoga uživo nego vidjeti ga na snimku, dok je možda i najvažnije vidjeti ponašanje igrača na treningu.
U Kini sam takođe proveo osam dana zajedno sa bivšim selektorom Španije Huanom Antonijom Orengom, trenerom Brinzidija Frančeskom Vitućijem i Serđom Gandolfijem, čovjekom zaduženim za saradnju Evrolige sa Kinom. Vratio sam se pun utisaka, upoznao sam novu kulturu i održao četiri predavanja (teme su bile agresivna odbrana, tranzicioni napad, odbrana od centralnog pik-en-rola i šuterski trening bekova) na kojima je bilo prisutno po više od sto trenera. Evidentno je da se mnogo ulaže u Kini, košarka raste i liga je sve jača, pa treba očekivati da podignu nivo košarke.
Koliko vremena sada provodite gledajući košarku?
Osim putovanja o kojima smo sad govorili, bio sam i na Evropskom prvenstvu, a putovao sam i gledao utakmice još nekih liga, uživao sam. Kada sam u mjestu, kao što je sada slučaj, postoji mnogo aktivnosti za koje nisam imao vremena dok sam radio, a smatram ih jako važnim. Ipak, imam dovoljno slobodnog vremena da mogu da ispratim mnogo mečeva. Pogledao sam svaku utakmicu Evrolige, veliki broj mečeva ABA lige, a sada imam i prostora da gledam i dovoljno mečeva Evrokupa, kao i drugih evropskih liga.
Kako gledate na Zvezdin tim ove sezone i na rezultate crveno-bijelih?
Gledao sam naravno sve Zvezdine utakmice – sin i ćerka su u dvorani, a ja gledam putem TV-a. Smatram da se prave dobri rezultati i da treba da se nastavi istim putem kako bi se ostvarile klupske želje i ambicije do kraja sezone. Logično je da postoje razlike između sadašnjeg i prošlosezonskog tima, ali okolnosti su drugačije i nema smisla porediti ih.
Za kraj, rekli ste da ste bili i vidjeli smo vas u Istanbulu na Eurobasketu – koji su vaši utisci?
Izostao je veliki broj važnih igrača i mnoge reprezentacije bile su oslabljene, ali kako je prvenstvo odmicalo, kvalitet je rastao i dobili smo Sloveniju koja je tokom takmičenja pokazivala da može daleko da dogura. Na kraju su osvojili zlato, a i Srbija je napravila fantastičan rezultat uprkos izostanku ne ponajboljih, nego najboljih košarkaša, još u finalu bez Lazića i Jovića… Nema šta da se kaže osim da skidam kapu i čestitam i Igoru Kokoškovu i Saletu Đorđeviću.
