“Dragi Genije, možda si danas malo stariji, ali ne brini. Tvoji golovi nikada neće ostariti”.
U te dvije rečenice Milan je na najljepši način čestitao 50. rođendan jednom od najvećih koji je nosio crveno-crni dres. I pogodio cijelu suštinu. Dejan Savićević je besmrtan. Vanvremenski. Igrač koji nije ličio ni na jednog prije njega. I igrač posle kojeg se nije pojavio sličan. Bilo je boljih. Ali takvih kao on – nije.
Sve što se danas gleda kroz statistiku, trofeje, razne druge parametre ne može da dočara i opiše značaj fudbalskog genijalca.
Počelo je na prašnjavim terenima “iza grade”, u podgoričkom Draču kod željezničke stanice… Poslije toga kreće istorija. Budućnost, Zvezda, Bari, Tokio, Milan, Atina.
Nepredvidiv, originalan, spektakularan! Fantazista zbog kojeg se stajalo na tribinama. Jer ne daj bože da sjedneš i propustiš neki dribling.
Postao je reprezentativac Jugoslavije iz redova Budućnosti što je u to vreme bila mnogo teža stvar nego zadužiti opremu Plavih kao igrač Zvezde, Partizana, Hajduka… I bilo je jasno da mora da završi u nekom od njih. Plakao je kada je napuštao Crnu Goru. Kažu da do Kolašina nije mogao da se pomiri sa odlaskom iz svog Titograda. Ali veće stvari su ga čekale. I već tada je bilo jasno da Dejo nije običan fudbaler. Ni na terenu, ni van njega.
Uvijek svoj, spreman da brani svoju odluku, da ne popušta ni pod kakvim pritiscima. Da drži riječ koju je dao. Hajduk je nudio više para, Partizan je pritiskao sa svih strana, ali Dejo je izabrao Crvenu zvezdu. I zaslužio “čestitku” od Partizanovih generala koji nisu mogli da se pomire sa “korpom” koju im je dao mladi Crnogorac. Pokušali su da mu pozivom u vojsku blokiraju transfer na Marakanu, ali nisu uspjeli. Doduše i Zvezda je dala sve od sebe. Ne oni ljudi koji danas pripisuju sebi zasluge i za Deja, i za Bari, i za sve ostalo što je bilo lijepo… Nastadin Begović i Miša Slijepčevič su bili ljudi koji su Dejana Savićevića doveli u Crvenu zvezdu. Otišao je u JNA, generali su mu “sredili” Skoplje, ali Čiča Miljanić je bio vizionar pa je izdejstvovao formiranje “sportske čete” koja je Deja posle nekoliko mjeseci vratila u Beograd da trenira i rasplamsava fudbalski požar koji će ubrzo zapaliti.
Potpisao je istog dana kad i Darko Pančev, a u Zvezdi je počeo da se sklapa tim koji će baciti Evropu i svijet pod noge.
U Zvezdi ga je čekao Piksi kao vođa tima. Na početku je to bio rivalitet, ali se kasnije pretvorio u prijateljstvo. Dragoslav Šekularac ih je stavio u istu sobu da budu cimeri i riješio taj problem oko rivaliteta za sva vremena.
“Sine, oni su ti kao plavuša i crnka. Neko voli ove, neko voli one. Ali su obje dobre”, rekao nam je Šeki jednom prilikom.
Došao je i taj jesenji dvomeč 1988. sa Drim timom iz Milana u kojem su Dejo i Piksi radili šta su hteli Berluskonijevom mezimčetu. Da li bi taj Milan izrastao u to što je izrastao da ne bješe novembarske magle u Beogradu, ostaje na nivou kafanske rasprave za sva vremena. Dejov gol je bacio Rosonere u nokdaun iz kojeg ih je spasla magla. Te večeri Silvio Berluskoni i Adrijano Galijani su gutali knedle. Ali i zaljubili se u Dejana Savićevića.
Navijači Zvezde su ga već tada obožavali. Potom je došao i taj Keln. Radio je šta je htio i te večeri… Slagao je Njemce kao oblande, rolao je kako je htio, provlačio kroz noge, išao na trojicu, četvoricu… Postigao je dva gola, Zvezda je pobijedila 2:0, ali je u revanšu doživjela pomračenje uma i ispala.
Ljeto 1990. je bila raskrnica. Šeki i Piksi su otišli iz Zvezde, a Dejo sa Jugoslavijom igrao na Mondijal u Italiji. Ivica Osim mu nikada nije dao da igra onoliko koliko je Dejo zaslužio, pa je i onaj famozni promašaj protiv Maradonine Argentine za plasman u polufinale Mundijala možda bio Osimova kazna za sve što je i kako je radio sa Savićevićem. Ali taj promašaj nije dugo proganjao Deja…
Sledeća sezona će biti – TA! Dejo, Robi, Pančev i kompanija su osvojili Evropu!
“Dejan Savićević u stopostotnoj šansi…“, početak je antologijskog komentara Milojka Pantića, a sve ostalo je do detalja urezano u mozak svakog zvezdaša. I tadašnjih igrača Bajerna. Dejo je razvalio Bajern u Minhenu, Jirgen Koler nije mogao ni lasom da ga uhvati i bio je to uvod za istorijski revanš. Najveću utakmicu ikada odigranu na beogradskoj Marakani.
Kada je tako eliminisan Bajern, onda je sudbina morala da uredi da Dejo i drugari u finalu u Bariju slome i moćni Tapijev Olimpik. Bari i Italija su se posrećili Dejanu Savićeviću, ali tek će ga upoznati kako treba… Vratiće se kasnije Dejan na Svetog Nikolu u Bariju. Tamo će postići četiri gola za Milan, a italijanska štampa će sledećeg jutra vrištati sa njegovim imenom na naslovnicama. Vratiće se na Svetog Nikolu i jednog novembra kada će ga bubuljičavi klinac koji skuplja lopte zamoliti za fotku. Bio je to mali Anotnio Kasano u kojem su kasnije mogli da se ponekad vide djelići Dejove fudbalske magije.
Kada je italijanski Gverin sportivo objavio foto-montažu Savićevića u Juventusovom dresu na naslovnici, Berluskoni i Galijani više nisu mogli da čekaju. I mogli su samo da se čude kada je Dejo rekao cijenu. U tom trenutku je to sa 11.500.000 funti bio najveći transfer u istoriji. U Top 10 su još bili i Piksijev prelazak u Marselj, i Robijev transfer u Real.
Ali do odlaska u Milan, Deju je ostalo još da uradi neke stvari. Kao na primjer da dovede Aleksa Fergusona u predinfarktno stanje. Engleske kukavice su odbile da igraju revanš Superkupa Evrope u Beogradu zbog navodnog straha za bezbednost. Igrao se samo jedan meč na Old Trafordu. Mančester Junajted je pobijedio – 1:0. Ali to je samo mrtva brojka i rezultat. Ono po čemu će se taj meč pamtiti nisu Junajted, Ferguson i asovi Crvenih đavola. Pamtiće se po nesrećnom porazu Zvezde i urnebesnoj partiji Dejana Savićevića. Jao, šta im je radio!
Te godine je Deju ukradena i Zlatna lopta. Mašinerija je progurala Papena. Nije u redu da neki tamo Jugosloven bude najbolji u fudbalu.
Kada je u Jugoslaviji sve krenulo po zlu i kada je Milan došao sa milionima maraka po njega, Savićević se pozdravio sa Zvezdom i otišao u Italiju da im pokaže da onaj promašaj protiv Argentine i ono finale u Bariju nisu bili njegova prava slika.
Dejan Savićević će u Milanu postati božanstvo. Tačnije, Genije, kako ga je krstio tadašnji Gazetin novinar Bovolenta. Po tom nadinku i dan-danas svi na “čizmi” pamte Dejana Savićevića. Pomenite to prezime u Milanu i počeće da žustro objašnjavaju i mlataraju rukama kao da je Isus sišao na zemlju. Pamtili bi ga još bolje da Kapelo nije bolovao od Osimove boljke i trenirao strogoću na Deju. A on je samo želio da igra…
Nije se libio ni da Kapela otjera u p. m. Dejov prijatelj i konkurent za mjesto za timu, Zvone Boban, tada je imao ulogu prevodioca u tenzičnom odnosu Kapela i Savićevića. Često nije ni smio da prevede Kapelu sve što bi mu Crnogorac sasuo…
Takav je bio Dejo. Osjetljiv na nepravdu, bez licemerja i lažne skromnosti, uvijek iskren pa koliko god da ga to košta.
Milan je 1993. izgubio finale Lige šampiona od Marselja. Dejo nije bio u protokolu za meč. Holanđani i Papen su dobili prednost. Sledeće godine, Dejo je bio u timu i Milan je pobijedio. Uz vanvremensku partiju Genija. Savićević je uništio moćnu Barselonu, a veličanstveni lob u mreži Zuibzarete ostao upisan kao jedan od najljepših poteza viđenih u istoriji Lige šampiona.
Sledeće godine, Milan je opet igrao finale Lige šampiona, Dejo nije bio u timu zbog povrede i pogađate šta se desilo… No Savićević – no party.
U Milanu je proveo šest sezona, prirastao navijačima za srce, zacementirao nadimak fudbalskog Genija i posebno mesto zaslužio u srcu Silvija Berluskonija. Van Basten, Savićević i Ševčenko su bili trojica igrača na koje je Silvio gledao posebnim očima.
Iz Milana se vratio u Zvezdu kada je ispred sebe imao gomilu atraktivnijih i bogatijih ponuda. Svedoci smo velikih zvezdaša koji se kunu u ljubav, ali ipak vole da jesen karijere provedu dalje od Zvezde. Dejo se vratio kada je situacija bila još teža, kada su se NATO bombe nadvile nad Jugom i onemogućile mu da ima oproštajnu sezonu kakvu je zaslužio. Ali opet… Dovoljno je bilo samo ono jedno probacivanje lopte kroz noge Đorđu Tomiću u petom minutu derbija pa da osjetite zadovoljstvo što je Genije opet zaigrao u crveno-bijelom. Jer posle njega, nikada nijedan sličan njemu nije gazio travu Marakane u tom dresu…
On se svojoj Zvezdi vratio, ona njega izdala na kraju. Tada su neki koji mu nisu ni do koljena odlučili da mu ukradu zaslužen status šeste Zvezdine zvezde. Iskreni Dejo nikada nije krio da ga je to zaboljelo. Ali to više nije bila ona Crvena zvezda. To je postao neki drugi klub, pa je oprostio grešnicima i uvek imao vremena da se pojavi na Zvezdinim proslavama, da samom pojavom pusti neke ljepše duhove prošlosti iz boce i podsjeti na slavne dane njene prošlosti. Ništa joj više nije tražio, nikada ga nije zanimalo da se uvali u kožnu fotelju na Marakani, tu i tamo bi joj udelio dobronamjeran savjet i podsjetio je kojim putem je krenula.
Rapid, selektorski mandat, uloga u referendumu, vođenje FS Crne Gore sa nulte tačke došli su kasnije. Svaka budala je kasnije dala sebi za pravo da komentariše, osuđuje, kritikuje… Čovjeka koji je samo bio iskren, voli svoju Crnu Goru i nikada se nikome nije “čepio”. Nikome nije učinio ništa na štetu, samo je pomagao gdje je mogao. Dobro, osim što je u onom Hrvatu posle čuvenog “Purgeru” ubio svaki ponos.
Problemi sa Kapelom, čuveni “primicač” i ostali detalji uticali su da Dejo ne odigra više od 144 meča za Rosonere. Postigao je 34 gola. Ali brojni navijači Milana kažu da Dejovi golovi nemaju istu vrijednost kao ostali. Njegovi se pamte…
Zato je Milanova današnja čestitka najbolji opis Dejove besmrtnosti. Možda nam je malo ostario, ali njegovi golovi, lažnjaci, driblinzi i ostale vragolije ostaju uvijek kao duševna hrana svakog ko voli fudbal.
Ko je volio fudbal, voli i Deja.
Kako reče Partizanov žestoki momak Bajro Župić:
“Gospodin na terenu. Njega nikad nisam tukao za razliku od ostalih”.
Dodajemo, gospodin i van terena.
Otiđite u Podgoricu pa pitajte. Dejo ne voli da priča o tim stvarima. Ali možete da se raspitate ko je taj što nikada nije okrenuo leđa prijateljima iz djetinjstva, ko je uvijek bio tu da pomogne siromašnima i bolesnima. Ko nikada nije odbio nijedno dijete. Ko nije protežirao ni rođenog sina kao što je to pojava u našem fudbalu. Ali on ne voli da se to priča, pa nećemo da širimo…
Mrtva tišina te večeri u Podgorici kada je Dejo doživio saobraćajku na motoru, a Berluskoni odmah poslao helikopter i najbolje doktore da brinu o njegovom fudbalskom mezimcu. To valjda najbolje govori ko je i šta je Dejan Savićević.
Dejo, majstore, pa ti si Bog! Srećan rođendan, Genije.
